Богојављење, као један од најдубљих и најсимболичнијих хришћанских празника, представља догађај откривења – јављања Истине, односно Тројединог Бога свету. Али Христово крштење у Јордану није само историјски догађај, већ и литургијски и духовни позив на преумљење, очишћење и улазак у свесну борбу за смисао. Ту долазимо до везе Богојављења са идејом националног препорода и националне револуције.
Наиме, за нацију која је кроз историју често била изложена ломовима, губицима и искушењима, Богојављење има значење унутрашњег сабирања. Оно указује да препород не почиње споља, већ изнутра – од човека који је свестан свог порекла, вере и одговорности, и који се спознавши Бога, бори, живи и дела Његовом благодаћу. Национална револуција у том смислу, није пука политичка ствар, већ пре свега духовни процес.
Дакле, у духу националистичког активизма, Богојављење се може схватити и као симбол позива на делатну веру. Веру која не остаје затворена у приватној сфери, већ се претаче у рад, жртву и службу за заједницу. Као што се на Богојављење освећује вода – извор живота – тако се и народ позива да очисти своје изворе: културу, етику, самосвест и солидарност.
Сходно томе, и богојављенско пливање за Часни крст није такмичење ради победе над другим, већ чин подвига Христа ради. Чин спремности да се уђе у хладну воду животних тешкоћа и да се, упркос страху, истраје. Тај чин носи и снажну симболику националне борбе и националне револуције: не борбе против некога, већ борбе за добро и своје ближње, за очување сопства и смисла.
Богојављење нас тако учи да препород није тренутни догађај, већ стално стање будности, не само личне, већ и националне. Зато морамо да се пробудимо и поново постанемо народ који уме да споји веру и акцију! Са умећем да се обнавља, чак и у најтежим временима.
У том светлу, Богојављење јесте и биће трајни позив на лични и заједнички подвиг и борбу. Борбу да се истина не само препозна, већ и да се живи!
Бог се јави!