Болест капитализма на делу

15. јул 2014. / Коментар

Примена предложених измена и допуна Закона о раду имаће за последицу повећање броја незапослених, а радници ће у суштини постати робови. Чак 70 одсто нових одредаба усмерено је ка умањењу права радника, што јасно сведочи о томе по чијој мери и у чијем интересу ће бити донет такав закон. Међутим, ниједан достојанствен и частан човек не жели да робује овдашњим тајкунима и страним капиталистима, већ жели да служи својој заједници – сопственој породици и народу. Србски радник не сме бити туђи роб, већ градитељ сопствене државе! Зато морамо прозрети и презрети зло које су нам наменили капиталистички партијаши и корумпирани синдикати. Морамо устати, с подвигом и вером у Бога, у одлучну борбу за србски народно-социјалистички поредак.

Човек вреди онолико колико и ради, а радиће у складу са својим врлинама и способностима. Човек се познаје по својим делима и према њима добија заслуге у заједници у којој живи. Онога који сопственом вољом одбија да ради, иако је за рад психофизички способан, здрава заједница по природи ствари одстрањује из свог окружења као непожељног и штетног појединца. Зато је једно од основних права човека, право на рад. Ово право обезбеђује човеку људско достојанство и омогућава му учешће у животу народног организма. Ускратимо ли човеку право на рад, ми га стављамо у понижавајућу ситуацију у којој мора да моли или отима од других како би задовољио основне животне потребе.

У здравом државном организму нема беспослених или незапослених. Нема непотребних и некорисних. Нема мање или више вредних послова, већ само мање или више вредних радника. Свако је одговоран на свом радном месту и адекватно плаћен за свој део посла. Нажалост, Србија данас не представља здрав државни организам, па се актуелна власт спрема да сваки од наведених принципа окрене наопачке. Примена предложених измена и допуна Закона о раду имаће за последицу повећање броја незапослених, а радници ће у суштини постати робови. Чак 70 одсто нових одредаба усмерено је ка умањењу права радника, што јасно сведочи о томе по чијој мери и у чијем интересу ће бити донет такав закон.

Наиме, према овом законском предлогу, радник ће моћи да добије отказ уговора о раду без икаквог образложења од стране послодавца. Такође, послодавац ће моћи сам да промени уговорену зараду, да продужи радно време (без обавезе да плати прековремене сате), да промени место рада и распореда радног времена према својим потребама, и све то без обавезе да своју одлуку било коме образложи. Продужава се могућност рада на одређено време са постојећих максималних 12 месеци на две или три године, а у одређеним случајевима и дуже, без обавезе послодавца да радника прими „за стално“. Другим речима, уместо стандардног радног односа (на неодређено време), као правило се уводи рад на одређено, који би иначе требао да буде изузетак и траје што је краће могуће, то јест само док постоје потребе због којих је такав радни однос заснован. Ово ће омогућити још веће злоупотребе од стране послодаваца. Запослени који ради на одређено време принуђен је да трпи најразличитије уцене и кршење својих права, у нади да ће са послодавцем закључити уговор о сталном радном односу или барем продужење уговора о раду на одређено време. На тај начин запослени се држи у сталном страху, а установа рада на одређено време постаје средство манипулације послодавца.

Такође, према предложеном закону, признаје се само минули рад код актуелног послодавца, а не укупни радни стаж, затим се укида плаћања сменског рада, радник губи право на накнаду за неискоришћен годишњи одмор (изузев ако добије отказ), а уколико постане технолошки вишак или је пред пензијом, отпремнина ће му бити смањена. Новчана примања запослених биће смањена, колективни уговори ће престати да важе у року од шест месеци након усвајања законских измена, а рад синдиката ће практично бити укинут.

Оно што посебно иритира је што актуелни властодржци ове катастрофалне законске измене оправдавају захтевима страних инвеститора. На тај начин влада Србије признаје да не штити интересе србског народа и државе, већ искључиво интересе страних компанија које имају намеру да експлоатишу домаће становништво. Ето због чега је издајнички режим Александра Вучића спреман да у Србију уведе робовласнички систем.

Како да онда избегнемо судбину робова? У основи модерних робовласничких односа је робовање новцу. Ако одбацимо оптерећност новцем и потрошачки менталитет, сасвим сигурно нећемо подлећи притиску несавесних и бахатих послодаваца, страних компанија и крупног капитала, који желе да нас претворе у робове. Једино из духовне и моралне обнове нашег народа може проистећи истинска и делотворна борба за хлеб и слободу. Ниједан достојанствен и частан човек не жели да робује овдашњим тајкунима и страним капиталистима, већ жели да служи својој заједници – сопственој породици и народу. Србски радник не сме бити туђи роб, већ градитељ сопствене државе. Србски сељак не сме постати кмет и надничар већ мора бити и остати домаћин, свој на своме. Зато морамо прозрети и презрети зло које су нам наменили капиталистички партијаши и корумпирани синдикати. Морамо устати, с подвигом и вером у Бога, у одлучну борбу за србски народно-социјалистички поредак.