Казапаунд – авангарда новог национализма

01. јануар 2017. / Блог

Многи ће рећи да су у 21. веку идеологије „екстремне деснице“ (како их системски медији називају) готово замрле. Из тог разлога, медији су временом све мање обраћали пажњу на националисте у Европи, поготово на оне који за њих представљају „екстремисте“. У Италији, међутим, идеологија „Трећег пута“ никада није умрла. Чак и после Другог светског рата, било је разних покрета из овог идеолошког корпуса, од којих су неки имали и своје представнике у италијанском парламенту. И тако све до деведесетих година прошлог века, када ове групације бивају готово истиснуте на политичку маргину.

Многи су били уверени да је последњи удисај ових снага био улазак председника Нове снаге („Форца нуове“) у Европски парламент 2008. године. Међутим, те исте 2008. године једна сасвим другачија прича добија на замаху и креће узлазном путањом. Заправо, боље је да се вратимо у 2002. годину, када је група младих италијанских националиста окупирала („сквотовала“) зграду у улици Тиберина 801, у Риму, назвавши то место „Каза Монтаг“. То је био један од првих националистичких друштвених центара у 21. веку и на неки начин је освежио тадашњу националистичку „андерграунд“ сцену. „Каза Монтаг“ врло брзо постаје стециште великог броја младих бунтовника, антикапиталиста и антикомуниста – место за дружење, концертни простор, али и место где су се организовале трибине и предавања. Друштвени центар у правом и пуном смислу те речи. Но, ствари ће убрзо почети да се развијају другачијим током.

Услед тешке стамбене кризе која је тих година погодила Рим, 26. децембра 2003. године иста група пријатеља и истомишљеника, окупирала је зграду у улици Наполеона III, број 8, која је до тада била потпуно напуштена. Решени да помогну што већем броју стамбено угрожених Италијана, ова група у поменуту зграду смешта италијанске породице које су избачене на улицу од стране банака. Убрзо ова зграда постаје позната као „Каза Паунд“, односно Кућа Паунда, а по њој ће име добити и једна од данас најјачих трећепуташких организација у Европи. Своје име, ова зграда и покрет добили су по америчком песнику Езри Паунду, ватреном антикомунисти и антикапиталисти, који је био жестоки противник банкара и зеленаша. И тако, Кућа Паунда постаје сигуран кров за многе италијанске породице, дом за који знају да им у њему банке не могу ништа. Кућа Паунда постаје срце у центру Рима из којег се јасно и поносно чује „НЕ!“ капитализму, банкарском зеленаштву, корумпираним политичарима, култури конформизма и уопште савременом друштву.

Казапаунд као покрет ускоро постаје узор за друге италијанске националисте који отварају сличне друштвене центре у Фиренци, Торину и другим градовима широм Апенинског полуострва. Начин деловања ове организације од почетка је био посве револуционаран. „Антифашисте“, либерале и све остале противнике национализма, запрепастила је брзина раста њене популарности у обичном народу. Јер циљ Казапаунда није само да шири своје идеје међу националистима, већ да осваја срца свих Италијана и да из италијанске земље истера капитализам, либерализам , конформизам и све непријатеље италијанског народа. Казапаунд као један наизглед противречан спој еволистичке побуне против модерног света, на једној, и урбаног уличног бунта, на другој страни, скреће на себе велику пажњу. По питању изражавања саме идеје, вође овог покрета сасвим су свесни ризика који са собом носи покушај да се освајање порочних велеградских улица учини сличним подвигу освајања планинских врхова.

Очекивано, Систем је Казапаунду прилепио етикету екстремне деснице, али се покрет од исте вешто брани. Наиме, у једном интервјуу Ђанлука Јаноне, вођа Казапаунда, рекао је да екстремној десници припадају људи као што је Џорџ Буш или Бил Клинтон, а да Казапаунд идеолошки припада центру, због свог бескомпромисног антикапитализма и антикомунизма.

Нови стандарди које су поставили „фашисти трећег миленијума“ (како себе понекад  жаргонски називају чланови Казапаунда) шире се Европом, па је по неким истраживањима Казапаунд, својим идеолошким ставом, стилом активизма и начином организовања, постао највећи узор родољубивим организацијама широм Европе. Социјална мисија, хуманитарне акције, вешто промовисање традиције кроз поткултурне покрете, упечатљив декор на масовним скуповима, перформанси и друге њихове активности, учиниле су Казапаунд авангардним покретом.

Чак и сам симбол овог покрета је несвакидашњи – корњача. Многи се питају: зашто корњача? Знамен ове организације има веома дубоку симболику, јер „корњача“ је у доба старог Рима била позната као ефикасна борбена формација којом су Римљани покорили скоро целу Европу. На тај начин, Казапаунд жели да искаже жељу да освоји целу Италију, односно срце читавог италијанског народа. Осим тога, корњача увек са собом носи „кућу“, што говори о једном од основних циљева Казапаунда – да скући Италијане који су остали без крова над главом. На корњачиној „кућици“ уцртано је 8 тачака и 4 стрелице које су окренуте ка центру „куће“, а представљају јединство, ред и центрипеталне силе, насупрот стрелицама које су окренуте ка споља а које би  представљале хаос и неред. Осам тачака симболично означава број 8 који, постављен хоризонтално, представља симбол вечности, што за припаднике овог покрета означава непролазност њихових идеала.

О борбености и љубави према свом народу, коју гаје чланови Казапаунда, говори чињеница да су сви, почев од руководства па до обичног активисте, спремни на личну жртву како би остварили свој циљ. Недавно је неколико људи из врха ове организације било ухапшено јер нису дозволили полицији да исели две италијанске породице које су изгубиле стан због хипотеке. Активисти Казапаунда често упадају и на седнице скупштина општина, због корумпираних политиканата који уместо о Италијанима искључиво мисле о сопственим интересима. Више пута су са италијанских државних зграда скидали заставу Европске уније, а једном приликом су успели да је скину и са зграде представништва ЕУ у Риму.

Осим борбе на италијанском тлу, Казапаунд организује хуманитарне мисије широм света. Између осталог, до сада су неколико пута своју делегацију слали и на Косово и Метохију, у циљу поделе хуманитарне помоћи Србима. Некима ће можда бити чудно да италијански „фашисти“ помажу србском народу. Међутим, морамо знати да су у Казапаунду одбацили многе заблуде и грешке старих фашиста и прихватили идеју Европе нација – идеју европске солидарности. А као друго, морамо имати на уму чињеницу да Италија за време Мусолинија није била геополитички противник Србства већ искључиво југословенства. Србски четници у прекодринским крајевима, Црној Гори и на Косову и Метохији, сарађивали су обилато са италијанским снагама, које су у мери својих могућности штитили србски народ од усташких и шиптарских кољача.

И зато, упркос разликама у духовној и културној традицији, нема објективних разлога да у овом покрету не препознамо добар пример новог и стилски несвакидашњег сведочења националистичке идеје, због чега Казапаунд из године у годину ужива све већу популарност.

Марко Б. Гајиновић