Циганско питање и хаос мултикултурализма

31. јануара 2014. / Коментар

Мржње нити има нити ће је бити, нити је она продуктивно средство којим се решава проблем. Ми као народ морамо заштитити свој начин живота, своје обичаје и културу од штетних страних утицаја којима смо изложени. Нама се данас намеће цигански модел понашања који морамо да толеришемо и прихватимо као начин међусобног опхођења. Не желимо живети у окружењу у коме су насумични покушаји убиства, беспризорно лагање и безобзирне крађе део свакодневице. Не желимо да наша деца одрастају у небезбедним срединама, живећи у сталном страху од полудивљих људи који се настањују поред нас.

Културу и обичаје далеких земаља и народа света ми немамо право да коментаришемо. Немамо право да им се подсмевамо или да их због необичности њихових традиција изопштавамо из људског рода. Њихови обичаји и култура њихова су лична ствар. Ако је обичај да, на пример, жене у Саудиској Арабији не управљају моторним возилом или не излазе на улицу откривеног лица, имамо ли права да интервенишемо и намећемо им наш начин живота само из разлога што нам се њихов не допада? Ми немамо. Можемо ли забранити појединим племенима да ритуално ходају по ужареном угљу само зато што овај обред изазива опекотине трећег и четвртог степена? Ми не можемо. Можемо ли забранити блискоисточним дервишима да пробадају себи лица металним шипкама, само зато што их то вероватно боли? Не можемо ићи по свету и говорити људима шта да чине. Не можемо одлазити у туђе земље и наметати своју културу и обичаје другима, чак и ако би се испоставило да би им то могло и многа добра чинити. Свакако, у најдубљој и апсолутној димензији свако ће стране културе вредновати са сопственог духовног становишта, али у релативном смислу, културни обрасци разних раса и народа су неупоредиви јер се могу схватити само мерилима дате културе.

Са друге стране и ми имамо право на сопствени идентитет, културу и начин живота на нашем животном простору. Народи могу живети чак и једни поред других, негујући сваки свој идентитет и не угрожавајући туђи. Међутим, има и народа који желе наметнути своје обрасце понашања на сваком месту на коме се налазе, или свој закон живота уредити тако да паразитира на рачун других народа.

Осим овог планског и организованог, постоји и стихијско деловање животних закона одређеног етноса, које неминовно иритира матичне народе датог подручја. Претпостављамо да сте досад, макар и на кратко, били сведоци живота циганског становништва у њиховим насељима. Лоше или никакве хигијенске навике, константна бука, висок степен насиља у међусобним односима, непостојање јасно дефинисане породичне структуре, одсуство било каквог стабилног облика религије или било каквих моралних норми па макар и у неписаном облику.

Посматрано са безбедне удаљености, социолозима, антрополозима и радозналим туристима ова безоблична и анархична маса света може изгледати врло занимљиво. Посматрано реално, свет који смо описали живи ту поред нас и свакодневно се сусрећемо са њим. У међусобним односима свако се држи својих обичаја и модела понашања, што доводи до одређених безбедносних ризика. Како је насиље један од главних модела њихове комуникације са спољним светом, може се само и замислити читав низ појава које из тога произилазе. Брутални напади, врло често на случајне пролазнике, који могу постати жртве циганског насиља макар и само зато што у руци држе пљескавицу или мобилни телефон, у Србији се догађају готово свакодневно, али од медија бивају делимично прикривени или сасвим игнорисани.

Поред физичког насиља ту су и бројне крађе које се по свом карактеру разликују од свих других облика овог кривичног дела на које смо навикли. Што је занимљиво, нема никаквог плана саме пљачке. Када се жељени предмет појави у видокругу, крадљивац посеже за њиме без обзира на присуство власника, сведока па и саме полиције. Друго што је овде занимљиво јесте и изузетно широк спектар интересовања оваквих крадљиваца. Краде се апсолутно све, то јест било шта што има макар и најмању употребну вредност. Поред чињенице да цигански крадљивци немају никакве моралне баријере по овом питању, приметно је и одсуство страха. Ако неко краде ствари директно од власника или узима чак и такве предмете за које није вредно ризиковати казну, онда то значи да поред урођене бескрупулозности Циганима још нешто иде на руку у овдашњем систему. Штите их наопаки закони. О томе сведоче и сами припадници полиције који јавно пред грађанима одбијају да заштите права и интересе сопствениг народа. По оваквом ставу не одударају ни мало од оних којима би требало да стану на пут.

Трећа ствар јесте и невероватна способност Цигана да на себи својствен начин паразитирају у држави домаћина, због чега их је не мали број земаља Европске уније протерао – у Србију. Ако им дате грађанска права и слободе, користиће их за сопствене интересе као и сви други. Али ако им дате права која уживају мањинске или, како их закон сада назива, „посебно угрожене групе“, Цигани ће врло брзо исисати све што постоји у датом систему. Они наравно то виде боље од нас, па држава врло брзо постаје њихов лични сервис за самопослуживање, што само подхрањује њихов паразитизам. Уз тако велика улагања која иду од разних донација у храни и одећи, преко редовних социјалних давања, па све до поклањања станова, не може се ни очекивати ништа друго него да они наставе са досадашњим начином живота. Ово иде чак дотле да су, истренирани од разних „ромских“ и „невладиних“ организација, почели да сваки напад на себе проглашавају расном мржњом и нетрпељивошћу. Чак и када их нико не напада, некога ће свакако покушати да оптуже за расизам, не би ли извукли још какву корист за себе. Такав је случај Олаха Винцеа, „ромског“ активисте из Новог Сада, који је почетком године лажно пријавио да га је физички напало више лица са мотивима  расне мржње.

Мржње нити има нити ће је бити, нити је она продуктивно средство којим се решава проблем. Ми као народ морамо заштитити свој начин живота, своје обичаје и културу од штетних страних утицаја којима смо изложени. Нама се данас намеће цигански модел понашања који морамо да толеришемо и прихватимо као начин међусобног опхођења. Видели смо да злочини Цигана могу проћи некажњено, што у нашем народу изазива жељу за задовољењем правде. Иако дуги низ деценија живе ту, поред нас, ми нисмо навикли на циганске обичаје и њихов начин понашања. Не желимо живети у окружењу у коме су насумични покушаји убиства, беспризорно лагање и безобзирне крађе део свакодневице. Не желимо да наша деца одрастају у небезбедним срединама, живећи у сталном страху од полудивљих људи који се настањују поред нас.

Желимо истински слободну србску земљу, која је у србским рукама а не у канџама свакојаких паразита и њихових покровитеља!