Црква и мигранти

30. августа 2015. / Коментар

Ако је недавни наставак режимске издаје Косова и Метохије у Бриселу био сасвим очекиван и логичан след срамног Бриселског споразума, многе србске родољубе, свесне опасности најезде миграната из Азије и Африке, збунило је и узнемирило саопштење Светог Синода Србске Православне Цркве од 27. августа 2015. године, у којем се верни народ позива да придошлим мигрантима свестрано помаже и „отвори срце и душу“. Србски народ и Србска црква, заиста су се од давнина одликовали гостољубљем и хришћанским милосрђем према свима којима заиста треба помоћи и који јесу угрожени. Помагало се странцима, невино прогоњенима или путницима-намерницима, у складу са нашим домаћинским духом, али никада се није помагало туђину на штету свог народа и своје вере. И Свети владика Николај, учио нас је да пре свега требамо уређивати своју народну Кућу а другим народима тек сувишком своје снаге помоћи да среде сопствени Дом. Међутим, наша народна снага тренутно је у дефициту, чак и у погледу елементарне самопомоћи.

Али, пре свега, ми сматрамо крајње неумесним прихватање флоскуле о придошлим мигрантима као априори угроженој категорији, када су бројни показатељи да мигрантске масе то једноставно нису. Првенствено имамо у виду чињеницу да је реч о групама неприродне социјалне структуре, јер у њима апсолутно доминирају војно способни мушкарци, док је жена, деце и старијих људи прилично мало. Друго, мигранти уместо да оду на најближе безбедне територије, долазе чак у Србију и углавном располажу солидним новчаним средствима. Већим него што их има мноштво унесрећених Срба којима готово нико не помаже. Треће, најезда миграната очигледно је средство за измену демографске слике Балкана и Европе. Повећати број муслимана науштрб броја хришћана. А онај ко представља оруђе (па чак и ако тога није свестан) у антихришћанским рукама, не треба да нас побуђује на сентиментализам и „хипи-православне“ реакције у смислу „отварања срца и душе“ пред фактором који угрожава будућност наше деце. То би било неодговорно према нашој хришћанској и националној дужности борбе за свој народ и борбе за православни дух Србије. Да ли је требало „отварати срце и душу“ пред најездом Шиптара који су након Другог светског рата, вољом комунистичких власти, као „угрожена популација“ досељавани на Косово и Метохију?

У поменутом саопштењу Синода, истиче се исправно како је западни фактор изазвао сукобе и долазак миграната. Али притом као да се губи из вида да мигранти долазе у наше крајеве управо по упутствима и плановима које су кројили непријатељи Хришћанства. Такође, међу мигрантима није занемарљив број присталица тзв. „Исламске државе“, и то је податак који је познат свим иоле обавештеним људима, а чланови Синода СПЦ би морали бити у таквој категорији. Уосталом, камере телевизијских станица већ су у неколико наврата забележиле јавне и масовне пројаве исламског екстремизма код миграната.

Стога, као следбеници Светосавља и верна чеда Србске Православне Цркве, као и до сада, одбацујемо све оне идеје и ставове данашње јерархије СПЦ, који су плод заблуде или последица „страха ради јудејскога“ (или, пак, и једног и другог), и приклањамо се оном духу у коме су писане бројне православне молитве у којима се верни народ моли Богу и Светима Његовим, да га сачувају од свих непријатеља, погибије, земљотреса, града, глади, поплаве, пожара, покоља и – најезде туђинаца!