Црна Гора и антисрбска резолуциja

20. јуна 2021. / Коментар

Kао што се и најављивало, Скупштина Црне Горе сменила је министра правде Владимира Лепосавића и усвојила резолуцију о такозваном ,,геноциду у Сребреници” гласовима Демократске партије социјалиста, садашње опозиције, и коалиције ,,Црно на бијело” Дритана Абазовића која је део садашње власти, против су били посланици странака предизборне коалиције ,,За будућност Црне Горе”, док су посланици Демократске Црна Горе Алексе Бечића били уздржани што се тиче смене министра Лепосавића, али су гласали за резолуцију о такозваном ,,геноциду у Сребреници”, баш као и један посланик Демократског фронта из странке Небојше Медојевића – ретко одвратне антисрбске сподобе, чија се улога у Демократском фронту вероватно своди на нападање Митрополије црногорско-проморске (то јест да прича ствари које Андрија Мандић не сме јавно и отворено).

Изгласавање поменуте резолуције је сраман чин којим се догматизују бруталне лажи хашког квазисуда, и џелати проглашавају за жртве, а жртве за џелате (јер Срби су у ратовима 90-их углавном и у суштини били жртве). На тај начин, Скупштина Црне Горе још једном је пљунула на србски народ и истинску (србску) Црну Гору. Овакав расплет догађаја био је током последњих недеља ипак очекиван с обзиром на притиске које је премијер Здравко Кривокапић трпео од Дритана Абазовића, те од страних амбасада, али и од коалиционих партнера из Бечићевих демократа. Здравко Кривокапић је постао премијер као члан коалиције ,,За будућност Црне Горе”, његови гласачи су били готово искључиво Срби, а на премијерској функцији се потпуно приближио позицијама Алексе Бечића, профилисао се као евроатлантски фанатик, а своје гласаче дословно издао сменом министра Лепосавића и усвајањем поменуте србофобне и срамне резолуције о такозваном ,,геноциду у Сребреници”. Тако се Кривокапић потврдио као велико разочарење, јер заиста смо пре годину дана веровали да је он Србин, човек Цркве и човек од речи, човек струке и некомпромитован. Врло вероватно да је донекле и био такав, али је пред искушењима поклекао јер очито није човек јаких моралних особина, нити је искусан да се носи са притисцима који стижу са различитих страна. У почетку је покушао да држи баланс између политике која иде на корист Србима и Србској Цркви, и политике која иде у корист мондијалистичким окупаторима Црне Горе, али убрзо је ,,тас на ваги” претегао на страну мондијалиста. Последње одлуке црногорске владе иду на штету искључиво Србима, а на корист мондијалистичким окупаторима и њиховим сатрапима из ДПС-а, демократа и Абазовићеве коалиције. Ми смо и пре августовских избора као и одмах након њих указивали да иако је пад ДПС-а велика ствар, нова власт ипак неће бити просрбска. Зато се лошим потезима нових власти и нисмо разочаравали (јер се претходно нисмо ни очаравали). Међутим ова срамна резолуција као да превазилази границе очекиваног. 
У новонасталом препуцавању са Демократским фронтом, Кривокапић се брани како није он гласао за резолуцију и како никада и не би гласао за такву резолуцију. То је наравно лицемерје. Оно за шта су можда криви и он и Демократски фронт, јесте што нису успели (или нису ни хтели) да спрече бављење оним темама унутар парламентарне већине, где су позиције владајућих странака међусобно битно различите а где ДПС и УРА имају исте ставове. Требало је (ако је то било могуће, а верујемо да јесте) направити неки чврст договор са Дританом Абазовићем и Алексом Бечичем, да се нова власт уопште не бави питањима о којима постоје супротни ставови. Јесу Абазовић и Бечић без икакве сумње антисрбски политичари, мондијалисти и штеточине, али испоштовали су предизборно обећање да неће у коалицију са ДПС као и да ће гласати за брисање одредби антицркценог закона. Зато нам се чини да је било простора за дипломатски маневар и по овом питању, али партијашки политиканти вероватно имају другачије приоритете. Овако, заједничким гласањем ДПС, УРА и  Бечићевих демократа,  направљен је опасан преседан који отвара врата будућој антисрбској коалицији ДПС-УРА (Бечић им и није нужан). Надамо се да се то ипак неће десити, те да ће актуелна владајућа већина, ма колико она била одвратна и несложна (свакако је мање зло него ДПС), ипак опстати и наставити да побеђује ДПС на локалним изборима. Сада је битно прочистити бирачке спискове, поразити ДПС у Подгорици, и припремити терен за попис становништва, па тек онда треба причати и о новим изборима. Без обзира на све, по Србе је боље да влада, иако антисрбска, сада опстане, него да се врати ДПС. Јер опет Срби, и преко Цркве али и преко посланика који се сматрају Србима, и преко једине Србкиње у влади Весне Братић могу да утичу на одређена питања и побољшање свог положаја. У условима када је ДПС и даље на коленима, треба вући паметне потезе и учинити све да се тој странци зада такав политички пораз да се више никада не врати на власт, а то представља поменуто чишћење бирачких спискова и доношење закона о држављанству, потписивање уговора између СПЦ и владе Црне Горе, хапшење одговорних за трговину наркотицима, шверц цигарета, пљачкашке приватизације, и све друге махинације којима је ДПС опстајао кроз толике године, а тајкуни пунили своје џепове на уштрб народа. Тим поводом, жестока хајка Вучића и његових таблоида против актуелне власти Црне Горе вероватно има за циљ јачање дестабилизације која би отворила врата за повратак ДПС-а. Јер наравно, Вучића заправо уопште не тангирају антисрбски потези Кривокапића, Бечића и Абазовића, као што га нису ни тангирали многобројнији и гори антисрбски потези његовог пријатеља и савезника – Мила Ђукановића. Својом подршком Ђукановићу и тада владајућем ДПС-у, Вучић је фактички подржао и србомрзачку политику те странке, тако да актуелни наступи Вучића и његово обраћање Србима у Црној Гори, представљају тешко лицемерје и лаж.

Унутар владајуће коалиције, Демократски фронт, иако под контролом Александра Вучића, вероватно је ,,најмање зло”, бар тренутно. Међутим као што рекосмо, Срби свакако не смеју да се ослањају на политичке партије. Једини чврст ослонац Срба у Црној Гори јесте наша мајка Црква. Митрополија црногорско-приморска има највише утицаја на народ у Црној Гори, па је тако и Здравко Кривокапић после својих безумних потеза у недавној посети патријаршији, погнуо главу пред Црквом и писао ,,тужне” изјаве ,,извињења” како он ,,никад не би нашкодио Цркви. Претходне дане, обележио је и инцидент на Цетињу када је група милогорских србомрзаца покушала да насилно уђе у цетињски манастир, као и инцидент у Подгороци, где су србски родољуби адекватно одговорили антисрбском олошу. На Цетињу су светињу (Цетињски манастир) бранили свештеници и монаси, док је полиција млако реаговала, па се поставља питање, ако Здравко Кривокапић себе хоће да прикаже као великог ,,заштитника Цркве”, зашто није ургирао да полиција адекватно и правовремено реагује? На крају крајева, можда је овакав развој догађаја и погодан по србски народ, јер ће лако раздвојити ,,жито од кукоља”. Битно је то што се у задње време из клира чују јасни тонови дистанцирања од Кривокапића. Битно је јер се упркос свом коперниканском идеолошком заокрету, Кривокапић и даље без икаквог основа прекрива плаштом црквености, иако је Истину Јеванђеља заменио ,,истином” хашке ,,правде”.
Дакле и након прошлогодишњих августовских избора, пред Србима у Црној Гори је још много битака, а најјача оружја за борбу против непријатеља јесу управо она која се превасходно тичу духовне егзистенције: заједничарење са Христом кроз Свето Причешће, учешће на Литургијама, молитва, жива вера у Господа, љубав према ближњем и србска слога. А што се тиче наших непријатеља, прошлогодишње литије су им показале колико смо јаки кад сви станемо под крст и једну заставу, и представљају својеврсно упозорење и Кривокапићу и Бечићу и Абазовићу како ће проћи ако опет крену, односно наставе са ударима на Србску Православну Цркву и србски народ.