„Дан победе“ као ругло и карикатура патриотизма

09. маја 2014. / Коментар

У последње време поново се поставља питање да ли је и данас у Србији потребно разговарати о Другом светском рату. Од 1941. прошло је више од седамдесет година. Могло би се рећи да се о рату, његовим узроцима, току и последицама мање-више све зна. Међутим, наслеђе нерешених питања везаних за Други светски рат и грађански рат у Србији и дан-данас коче србско саморазумевање. Авети комунистичке прошлости ни данас не дају мира Србији. Потомци и наследници црвених политичких комесара, преобучени у тунике демократије, либерализма и људских права, одричу Србији право на истину о њеној болној прошлости. Може ли Србија постојати као држава верна самој себи ако не зна своју прошлост или ако се темељи на историјским лажима и фалсификатима?

Заправо, не ради се само о рату као историјском периоду, ради се о темељном питању србског саморазумевања, србског односа према својој прошлости и будућности. Ради се, у крајњој линији, о томе шта то значи бити Србин. Педесет година комунизам је уништавао србску душу, између осталог и тако што нам је одузимао историју. Како нам је одузимао историју тако нас је чупао из корена и претварао у људе без памћења, без прошлости и без самосвести. Данас то исто раде разни „другосрбијанци“, јуришници којекаквих „невладиних“ организација, либерал-демократе, „реформисани“ социјалисти, стари и нови комунисти, самопрокламовани антифашисти и сви они који сањају комунистичку петокраку или жуту ЕУ-звезду. Цела та булумента инсистира на прослави „Дана Европе“ или „Дана победе“ 9. маја, када је 1945. године Европа поражена и формално гурнута у чељуст совјетско-америчке аждаје.

Што се нас тиче – нема расправе! Србија најзад мора открити свој истински идентитет и престати да се скрива! За нас, 9. мај није празник. За нас, бољшевичке убице нису ослободиоци. Црвени празници, њихови датуми, њихове светиње и њихово наслеђе нас не обавезују, па чак иако је то патриотски популарно због љубави према Русији и руском народу. Јер ми знамо да истинска русофилија није исто што и совјетофилија или „русијанофилија“. Наиме, права русофилија јесте љубав према идеалима истинске – царске, беле и православне Русије. Није ли управо бољшевичка клика прва уздигла на пиједестал тезу о украјинском народу као посебној нацији? Дакле, нас не занимају победе наших душмана, њихови дани устанка и дани победа, као ни сви остали њихови митови. Видели смо их на делу. И њих и њихова Пасја гробља, Голе отоке, масовне гробнице стрељаних родољуба, тамнице у којима су чамили најбољи синови србског народа. Све је то наслеђе њиховог 27. марта, њиховог 7. јула и 9. маја.

Комунизам је у Србији довољно дуго сејао смрт – како духовну тако и физичку. Међутим, онима који данас чезну за величањем комунистичких злочинаца још увек није доста смрти и разарања. Титоисти и данас прижељкују стрељачке водове и мрачне ћелије за србске патриоте. И када се већ поново покреће питање Другог светског рата, треба рећи и то да је немачку окупацију заменила комунистичка окупација, која је у многим сегментима била тежа и страшнија од немачке. Ту комунистичку окупацију данас је заменила окупаторска чизма НАТО пакта, Европске уније и њихових домаћих слугу. Сви ми који желимо слободну Србију не можемо да се миримо са окупаторима нити да њихове датуме прихватамо за своје празнике, као што за своје главаре не можемо да признајемо агенте СССР-а, Лондона или Брисела.  А управо је тог 9. маја 1945. године, тријумфовала коалиција комуниста, на једној страни и на другој – западних либерал-демократа, који су претече савремених мондијалиста. Стога, сваки покушај да се англо-америчко бомбардовање или бољшевички терор током 1944-1945. прикажу као „борба против окупатора“ или пак представе као национално ослобођење, јесте најобичније ругло и карикатура патриотизма. У том смислу, став Србске Акције је јасан: ми се јасно и гласно противимо тренду нове бољшевизације и американизације Србије!

Можемо ствари да поставимо и на другачији начин: као што је борба против бољшевизма у трагичним данима 1941-1945. представљала борбу за биолошки и духовни опстанак србског бића, онда је борба против комунистичког отрова исто толико потребна и данас. Истини за вољу, данас је можда и потребнија! Та борба за нас је духовно питање и питање србског идентитета. Бољшевизам у свим његовим облицима, као што су мондијализам, интернационализам, лажно европејство, мора нестати из Србије! По том питању не сме бити никаквог компромиса.

Комунистичка борба за власт коју је покренула Коминтерна, није била борба за ослобођење Србије. Због себе, због своје прошлости и своје будућности морамо разагнати све непријатељске лажи и обмане. Србски народ никада није био бољшевик. Он то није ни данас. Уједињени под заставом Србске Акције, покажимо свим непријатељима да Срби никада неће постати одроди – бољшевици и евроунијати.