Деструктивност комунистичког менталног склопа

27. октобар 2013. / Коментар

Док Турски премијер у србском Призрену изјављује да је Косово Турска, „премијер“ Србије и други овдашњи поклоници бољшевичке куге, осим што се одричу свете србске земље, сакупљају се на сахранама старих комуниста, кукају за њима и маштају о поновном служењну туђим идеологијама и антисрбским пројектима, а у циљу избегавања сопствене одговорности за будућност народа.

„Пучина је стока једна грдна, добре душе док јој ребра пучу“ – писао је владика Његош. И многи данашњи Срби (који су то макар по имену и презимену) имају несумњиво све битне елементе такве пучине. Дајте им да једу, да пију, да не мисле на сутра, дајте им да живе од туђег рада и – ето, волеће вас као што су волели зликовца Јосипа Броза. Споменете ли им ред и рад, прогласиће вас непријатељем народа и државе. Нахраните их и плакаће на вашој сахрани. Жалиће чак и за вашом покојном женом ако треба, као што су ових дана ожалили Јованку Броз. Окупило се тамо подоста људи, сви са једном жељом: да се врате она времена када је свако „узимао према потребама а давао према могућностима“.

На њихову жалост, та времена више није могуће вратити. Један од разлога је и тај што више нема ничега што би се могло узети. Све чега је било, узели су. А шта су за узврат дали, па макар и према сопственим „скромним“ могућностима, још нико није успео да утврди. Међутим, оно за чиме они жале на Јованкином и Брозовом гробу, могу добити од било ког данашњег властодржца. У Србији се и даље отима од људи који поштено раде, да би се давало онима којима поштени рад не пада на памет. Србски сељак и даље бесплатно храни све редом. Националисти и даље одлазе на робију због вербалног деликта. Још увек нам се намеће помирење са онима који су већ небројено пута убијали наш народ. Намеће нам се и помирење са онима који то још увек чине. Новим картама Србије данашњи политичари потврђују антисрбске авнојевске границе, или границе постављају тамо где их чак ни на комунистичким картама није било. Нашу земљу походе држављани Трећег света, у потрази за азилом и финансијском сигурношћу. Партизански филмови се и даље приказују на телевизији, и то често. Удба (под новим именима: СДБ, БИА...) и даље ради свој посао, на исти начин и са истим циљевима као и некада. О континуитету између старе Удбе и нове БИА, сведочи и третман изолације према Јовнки Броз који је деценијама био на снази, не би ли се спречило евентуално цурење истине о антисрбском крволоку „Титу“. Што се верског питања тиче, Православље се, за разлику од оних дана, данас уважава, али само номинално и декларативно, док се доследно исповедање правослaвног погледа на живот и свет етикетира свуда као затуцаност и екстремизам.

Дакле, све те „старе вредности“ нуде се у суштини и данас, али старим и новим титоистима изгледа све ово није довољно. Њима заправо и није до комунизма. Њима је до онога до чега им је увек и било. Као што су некада њихови стари одлазили у партизане, како би преко ноћи од лумперпролетера и беспосличара постали партијски комесари са овлашћењима за ликвидације, отимање и „ослобађање“ станова од њихових власника, тако сада и њихови наследници не желе ништа друго до да служе било новој ЕУ-коминтерни било демократском поретку зарад личног интереса. Због нешто мало материјалних добара, због неспособности да зараде својим радом, ови људи ће допустити да Космет више не буде део Србије, па и да се на Балкан врати турско царство. Јер док Турски премијер у србском Призрену изјављује да је Косово Турска, „премијер“ Србије и други овдашњи поклоници бољшевичке куге, осим што се одричу свете србске земље, сакупљају се на сахранама старих комуниста, кукају за њима и маштају о поновном служењу туђим идеологијама и антисрбским пројектима, а у циљу личног богаћења и избегавања сопствене одговорности за будућност народа.