Два фронта руског национализма

23. априла 2022. / Коментар

Ближимо се крају другог месеца рата на Донбасу и Украјини. Нећемо овде дубље улазити у оцене досадашњих војних учинака, само ћемо константовати да је и поред низа очигледних пропуста и промашаја од стране власти Руске Федерације (РФ), руски учинак ипак позитиван, јер је од непријатеља преузета контрола над великим делом територије. Освојени су највећи делови Херсонске и Луганске области (ЛНР), као и јужни део Доњецке области (ДНР), укључујући и град Мариупољ.

У овом осврту, анализираћемо пропагандне и идеолошке моменте актуелног рата. Већ смо у саопштењу од 16.03. истакли да су новонастале околности идеална прилика да Руска Федерација (РФ) направи искорак ка идеалу историјске Русије - Свете Русије, православне, националне и царске. Али очито је било превише очекивати то од актуелне власти РФ, сачињене од либерала, калкуланата, совјетоносталгичара и латентних аутошовиниста (попут Пескова или Мединског). Више нико од званичника РФ не помиње декомунизацију већ само „денацификацију" - што је крајње бесмилена флоскула, али о томе ћемо другом приликом. У фокусу званичне ратне пропаганде РФ јесу следеће ствари: „борба против (украјинских) „националиста"; затим - приказивање снимака и слика нарочито неруских (азијатских) војника - пре свега чеченских, чији се оперативни значај у рату многоструко преувеличава (по информацијама наших руских другова са терена); и протежирање совјетских обележја код руских војника, због чијег се тенденциозног приказивања, стиче утисак да су та обележја много заступљенија него што заиста јесу. Јасно је да за велику већину оних који себе нагрђују совјетским обележјима, иста не значе приврженост сатанистичкој комунистичкој идеологији, већ евоцирање успомене на „Велики отаџбински рат", али опет, и такво протежирање совјетских обележја јесте неприкладно и представља пркос Руској идеји. Јер Совјетија је антируска и антихришћанска творевина која је седам деценија (колико је постојала) водила борбу против руског идентитета и Цркве Христове.

Даље, нема ничег глупљег ни аутодеструктивнијег од приче челника РФ, како је „циљ специјалне војне операције - уништење украјинских националиста". Као што знамо, националиста је онај ко воли и брани свој народ. Какав онда легитимитет може имати акција чији је циљ уништење било чијих националиста? Наравно, никакав. Власт РФ овим шизофреним тезама, само даје легитимитет украјинствујућим сепаратистима, проглашавајући их за националисте, а негативним третирањем појма „национализам", наставља совјетску политику антинационализма. Насупрот читавом том сплету глупости, шизофреније и лоше намере, стоји велики Иван Иљин (наводно омиљени философ Владимира Путина), са својим блиставим апологијама и објашњењима руског православног национализма, и хришћанског национализма уопште.

Дакле, власти РФ, под „денацификаторском" борбом подразумевају, не борбу руског мужика надахнутог Руском идејом, не Белу - националистичку борбу о којој је писао Иљин, већ борбу русијанског многонационала под совјетском заставом. Истом оном под којом су и створени бољшевички антируски пројекти: Република Украјина (изворно у Совјетији са префиксом „социјалистичка") и лажна украјинска нација. Потпуно ван памети. Да ли то доводи у питање сврху учешћа и подршке руских националиста руској војсци (војскама) у овом рату? Наравно да не, руском народу Донбаса претило је масовно убијање и протеривање, јер украјинствујући сепататисти су се за то ужурбано спремали почев од краја протекле године. Зато је и власт РФ била принуђена на рат, јер би изгубила сваки унутрашњи и спољни кредибилитет уколико би допустила да зликовци и НАТО полтрони из Кијева остваре свој план.
Дакле нема места нити оправдања за псеудочистунашке тезе о „комунистичком рату" и сличним флоскулама. Ми Срби смо у Одбрамбено-отаџбинским ратовима 90-их, имали истоврсну ситуацију са калкулантском, издајничком и полукомунистичком влашћу. Али нити једном искреном србском родољубу-антикомунисти, није пало напамет да због тога не подржи србску одбрану од усташких, потуричких, шиптарских и НАТО зликоваца.

То је дакле јасно, вратимо се сада Русији.

Из свега реченог, неумитно происхиди да руски националисти у вези са актуелним ратом, имају два фронта. Против украјинствујућих изрода са једне стране и против издајничке власти у Кремљу, са друге стране, која би узгред, врло вероватно желела да се овај рат оконча неким трулим компромисом, али то им не дозвољава друга страна покорна својим НАТО газдама. И како кажу наши другови из Империјског легиона (који су на фронту) и Руског империјског покрета (РИД), кроз крв, губитке и сталну издају совјетско-русијанских политичара и генерала, руски народ све више проналази себе. Руски дух почиње да пробија вео измаглице званичних медија. Речи „руски", „руска земља", „Русија“ звуче све гласније међу руским војницима на фронту и међу Русима генерално. Јер руски народ не жели да се бори за „братски украјински народ“ који наводно држе у заточеништву некакви „нацисти“. Руски народ не жели „специјалну војну операцију" већ жели рат за своју руску земљу коју су окупирали украјинствујући сепаратистички изроди. Он жели да се бори за руско национално јединство. За потпуно уништење страног тела на руском тлу под називом „Украјина“. А тога се страховито плаше властодршци у Кремљу који воле да изјављују како се осећају и као Јевреји и као Чуваши, Јакути... или припадници бико ког народа који живи у Русији. Како наводи РИД у свом саопштењу од дана 16.04: „На ратиштима се већ рађа Руска армија коју никакав мултинационал неће зауставити. Очистићемо Кијев од русофобног режима, очистићемо Москву од издајника. То је неизбежно као свитање зоре. Крв се никада не пролива узалуд. Посебно крв мученика. И што више украјинствујући изроди буду чинили зверства, то ће одлучније бити акције руског војника... А Гнев Господњи ће бити убојитији од свих бомби, пројектила и тенкова. Уз Његову помоћ очистићемо и Кијев и Лавов и Москву. И ми ћемо коначно обновити Свету Русију, погажену 1917. године од стране богобораца и туђинаца. У том рату чишћења, тражићемо опроштај и помоћ од Бога! Амин."