Две странпутице

12. марта 2011. / Коментар

У протеклим данима обележене су годишњице смрти двојице овдашњих политичких лидера – Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића, који су, свако у своје време, заузимали највише политичке функције у Србији. Њихова имена јесу и симболи епоха њихових режима и прокламованих система вредности, као и тада актуелних политичких праваца. Иако се и онда, као и данас, њихови режими представљају као суште супротности, несумњиво је да оба заправо представљају континуитет срборушилаштва.

Слободан Милошевић, првобитно је објединио највећи део народа, суспендујући антисрбске тековине злогласног Устава из 1974. године, као и потоњом решеношћу да се пружи подршка србском народу у западним крајевима. Ипак, његов режим се није потпуно одрекао комунистичких тековина, а временом су уследиле и друге аномалије, попут симбиозе са криминалом, пљачке народа, наметања наказних (не)културних образаца, санкција Републици Србској, несупротстављања усташком злочину 1995. године и окупације Косова и Метохије по завршетку НАТО агресије 1999. године. Све наведено утицало је на формирање негативне слике о овом режиму, гледано са националистичког становишта. По обарању са власти Слободан Милошевић бива ухапшен и изручен антисрбском суду у Хагу, где је због доброг држања и сведочења истине о страдању Срба, фактички убијен. Таквом судбином, делимично је променио слику о себи лично, али не и о свом деструктивном режиму који је деведесетих година протеклог века заслужан за погрешно каналисање пробуђене националне свести и велику пљачку народа.

Када се поверење према Милошевићу код највећег дела народа сасвим истопило, на сцену ступа прозападна опозиција (од тада власт), која је за разлику од својих претходника била спремна да буде потпуно сервилна западним центрима моћи, уз чију помоћ је и дошла на власт. Иако је формални лидер ове штеточинске групације био Војислав Коштуница, њен фактички лидер био је Зоран Ђинђић, чији је режим постао синоним свега подмуклог и љигавог. Тешке крађе, корупција, сервилност према Бриселу и Вашинтону, пропагирање моралног релативизма, унапређивање антикултурне деградације у медијском простору, изручивања Срба у Хаг и млакост према борби за србске интересе на Косову и Метохији, постали су елементи Ђинђићеве политике. Његов живот завршава се атентатом 2003. године, који је вероватно плод жеље његових ментора да се реше „истрошене крпе“, као и да се да повод за појачану репресију према свима који не верују у мондијалистичке догме.

Србски народ још осећа горке плодове обе наведене странпутице које данас живе удружене у растакању остатака народног достојанства и народног имања. Долазеће србске генерације, уколико желе да живе, морају презрети срборушилачку идеју и праксу наведених креатура, и тражити и препознати трећу позицију, као симбиозу борбе за национални препород и социјалну правду. А то је борба која је пред нама!