Идеолошке основе

31. марта 2010. / О нама

ИДЕОЛОШКЕ ОСНОВЕ СРБСКЕ АКЦИЈЕ

Србска Акција је удружена борбена делатност и заједничко прегнуће православних србских родољуба којe има за циљ буђење србског народа из постојеће летаргије, учмалости и бивствовања у лажном миру устајале духовне баре Новог доба.

Желимо да истрајемо у борби за опстанак свог народа и истрајемо у борби за обнову православне вере код данашњих Срба. Наш циљ је повратак заветним србским идеалима и вредностима које су красиле наше свете и славне Претке. Свесни смо да се само при таквом стремљењу можемо ваљано борити против мноштва данашњих непријатеља нашег страдалног и напаћеног народа.

У жељи да насупрот потпуне егзистенцијалне дезоријентисаности, као последице разорног утицаја духа времена, у свако доба имамо на уму: ко смо, ко нас је и због чега створио и куда то идемо, настојимо да што већем броју пре свега младих Срба укажемо на нужност духовног и етичког уздизања из постојеће каљуге сасвим ванзаветног и неприродног стања, у коме се као народ тренутно налазимо. Посредна или непосредна окупација србских земаља, бела куга и материјално назадовање, само су одраз суштинског духовног узрока нашег народног пада, који траје дуже од века, а који се већ увелико налази у критичној фази.

Али колико год ствари изгледале лоше, ни један истински светосавац не сме клонути у борби за духовну, биолошку и државотворну обнову Србства.

Желимо да сачувамо наше национално биће, како у смислу борбе против разарајуће беле куге тако и по питању чувања духовног, културног и биолошког наслеђа наших предака, уколико уопште као народ желимо да останемо православни Срби.

Истинску Србску идеју као Божију мисао о србском народу, препознаћемо само путем понирања у сопство. Темељ нашег србског идентитета јесте образ Божији који краси сваког човека па самим тим и сваког Србина, а уз овај темељ стоје други чиниоци нашег идентитета: србско име, словенско презиме и индоевропски етнос. Из ових концентричних кругова нашег сопства, требамо препознати животне законе нашег рода у складу са којима требамо уредити наш народни живот.

Као утемељиваче савременог светосавског национализма, односно савременог израза древне Србске идеје, пре свих препознајемо: Светог Николаја Србског, Преподобног Јустина Ћелијског и политичара са крстом – Димитрија Љотића. Идеје ових учитеља Србске идеологије међусобно се прожимају и допуњују, чинећи заједно једну складну идејну целину која данашњим србским нараштајима мора бити светионик уколико као народ желимо да покидамо ланце духовног мрака и безнађа којима смо оковани. Идејни настављач наведених ауторитета јесте и блаженопочивши Небојша М. Крстић, обновитељ православно-патриотског активизма у посткомунистичкој Србији, који је за Христа и за Србску идеју положио свој земни живот и тиме делатно потврдио своју верност светосавском и косовском завету. Он је својевремено и окупио неке од данашњих сатрудника Србске Акције у једној, некада перспективној политичкој организацији коју је основао и предводио. Србска Акција ће настојати да буде достојан настављач његовог православно-патриотског прегнућа учећи се из његових речи, дела, бескомпромисне борбе и спремности на жртву која га је несумњиво уврстила у ред неумрлих србских витезова.

Дужност је сваког Србина борба за уједињење и ослобођење србских земаља, као и борба да србски државно-народни Дом буде уистину србски, то јест да има особен друштвени склоп који је скројен по светосавском узору - по мери аутентичног србског духа и србског интереса. Његову идејну срж изражавамо заветном србском вертикалом: Бог – Владар – Домаћин. Она је стуб наше идеологије коју још називамо и србским народним социјализмом, као савременим политичким изразом Србске идеје.

Желимо ослобођење и уједињење свих србских земаља, као и да србски државно-народни Дом буде уистину србски, то јест да има особен друштвени склоп који је скројен по светосавском узору, то јест по мери аутентичног србског духа и србског интереса. Његову идејну срж изражавамо заветном србском вертикалом: Бог – Владар – Домаћин. Она је стуб наше идеологије србског народног социјализма за чије се остварење боримо! - See more at: //akcija.org/izdvajamo/241/o-nama/#more-241

Доследно исповедање Србске идеје у данашњем времену мора имати национално-револуционарни израз, односно крајње негативно делатно настројење према владајућем систему, који је задојен смрадним духом мондијализма, користољубља и обездуховљености. Стојећи на таквим позицијама, Србска Акција себе види делом општеевропског националног фронта борбе против ционистичко-атлантистичке окупације нашег континента.

Уместо евроунијатског фалсификата Европе, желимо истинску Европу - Европу нација. У склопу ње, и у духу словенофилске и православне димензије нашег Покрета, желимо превасходно неговање што дубљих веза између србског народа и најсроднијих пријатељских народа - словенских и православних.  Желимо православне интеграције уместо тзв. евроатлантских интеграција. Слично као што су помесне цркве православних народа гране на јединственом стаблу васељенске Цркве, тако и државе ових народа требају да буду саставни делови јединственог чврстог међудржавног организма Православне заједнице народа. На тај начин, православни народи ће повећати могућност сопствене духовне и физичке заштите, као и економског и културног уздизања.
На европској идеолошкој скали, Србска Акција не припада «десници», ни «умереној» нити «екстремној», већ групацијама Трећег пута, које указујући на неодвојивост национализма и борбе за социјалну правду, стоје једнако удаљено и од владајућих демо(но)кратских мондијалиста (било да припадају левом или десном центру), као и од левичарских, неокомунистичких и анархистичких групација. Такође, увиђамо сву јаловост и недоследност десничарских («националистичких») политичких партија, које такође свесно или несвесно имају свој удео у доминирајућем систему. За разлику од контролисане или провокационе политичке деснице, наша идеја може се уврстити само у метафизичку десницу. Наиме, и у хришћанској и у индоевропској традицији, појам «десне стране» оличење је исправности, правог пута, духовне чистоте и спасења, а појам «леве стране» оличење је њене супротности.

Дакле, свој циљ распламсавања данашње србске борбе за физички опстанак и духовни препород, Србска Акција настоји да остварује црпећи снагу из оних идејних начела која су мост између најдубљих сила и вредности традиције и новог пута данашњице.

Посебну пажњу настојимо посветити сведочењу о могућности и методама обнове србског државно-народног Дома на светосавским темељима, у виду изучавања и афирмисања историје, претеча и могућности практичне примене начела православне сталешке монархије чији су саставни чиниоци: симфонија Цркве и државе, органска мисао, домаћински поредак, стратократија (владавина војничког духа уз концепт оружаних снага државе као одбрамбеног стуба нације), социјална правда и истинска национална држава усаглашена са потребама и исконским животним законима матичног србског народа. Насупрот мондијалистичкој квазимонархији протестантског типа, која би била испостава светске закулисе и чија је идеја у данашњем времену једини «дозвољени» облик монархизма, ми препознајемо православну сталешку монархију као систем власти који је заснован на светосавској и општеправославној државноправној и политичкој традицији.

Стремимо изградњи система савремених израза светосавске културне баштине, као авангардног споја древности и модерности, а против свеопште поплаве кича бездушне рекламаторске капиталистичке псеудо-културе.

 


Истински србски национализам – православни национализам

Као један од кључних проблема данашњег Србства, намеће се питање доследности. Наиме, национално свесни део народа углавном не придаје одговарајући значај Православљу, како на нивоу друштвено-политичког деловања тако и на нивоу личних животних стремљења. Ипак, то је суштинска заблуда, јер је – по богомудрим речима Светога Николаја Жичког – Србство без Православља обичан натпис на празном дућану. И заиста, шта је Србство без светосавског и косовског завета, без вековне борбе непрестане за Крст Часни и Слободу Златну, без чедности и богоугодног стида србских девојака, без јуначке србске поезије и исконског ратничког, мученичког и херојског звука народних гусала, које нам заветно поручују да је боље изгубити главу него своју огрешити душу.

Иако је србски народ постојао и пре него што је примио Хришћанство, цвет своје народне културе, националну идеју и великане стекао је у Хришћанству. Догађаје и тековине из прошлости нашег народа, у којима ми данашњи националисти проналазимо своје духовно уточиште, стварали су наши хришћански преци стављајући им печат своје непоколебљиве вере у васкрслога Христа.

Наша традиција јесте у многоме континуитет старе индоевропске традиције, али се не завршава на њој. Она је нешто више и дубље. Она је охристовљена. Хришћанство је у оно старо (у чему свакако има и доста тога племенитог) унело компоненте смирења, покајања, богопознања и јасне визије духовне разине постојања, а одстранило је оно наказно и сурово.

Символички казано, на индоевропском и словенском стаблу, налази се и наша србска грана. На њу је својевремено накалемљена Христова гранчица, из чега су проистекли прелепи србски цветови и плодови од којих се као најдивнији издвајају светосавски и косовски Завет. Без ова два елемента, Србство је празна љуштура. Хришћанство је немогуће одстранити из Србске идеје као што је немогуће кичму одстранити из живога човека. Оно напросто прожима читаву Србску идеју и србског човека упућује на његовог Творца по чијем је образу и подобју створен. Стога и служење Њему и Његово прослављање од стране србског народа, представља најдубље понирање у сопствени идентитет и сопствено национално биће.

Али, Православље мора бити срж нашег живота, не само због доследности националној идеји и због верности идеалима наших светих и славних Предака, већ пре свега и изнад свега, зато што је Бог наших светих Предака, Бог Живи и Истинити, Који је људски род из љубави створио и коме је обећао Живот вечни на Небесима, где нема ни болести ни жалости ни уздисања, као плату за наше поштовање закона Божијег. А стремљење ка животу вечном, једина је суштинска животна сила која и свакој потенциалној земаљској вредности, попут: породице, брака, приватне својине, државе, социјалне правде, културе, образовања, народне одбране, итд, може дати прави и потпуни смисао.

Гледано кроз призму људске савести као гласа Божијег у човеку, као и кроз призму хришћанске етике укорењене у Божијем закону, очигледна је потпуна деструктивност како моралних и културних, тако и политичких израза духа овога времена. Јасно је, дакле, да је њихово разобличавање дужност свакога ко са хришћанског становишта посматра политичка збивања. Но, хришћански приступ не може се и не сме свести само на критику постојећег система, већ мора понудити и алтернативу у складу са превасходно стваралачком, градитељском и преображавајућом природом јеванђелске науке без обзира на то колико је идеал православног државоустројства удаљен и нереалан са становишта постојећег стања. Хришћанин је дужан да сведочи исправно, а што је човеку немогуће – Богу је могуће. Уосталом, главни циљ сваког хришћанског друштвеног активизма је исти као и циљ личног духовног подвизавања, а то је спасење душе, то јест обезбеђење бивствовања на духовној разини постојања у Царству Небескоме.

 


Борбено србско Православље

С друге стране, као последица духовне обнове започете пре петнаестак година, број оцрквењених Срба се из године у годину повећава. Међутим, многи међу њима немају довољно или чак ни мало свести о нужности борбе за одбрану и државотворни препород србског народа. Многи заборављају пример Светога Петра Цетињског који у једној руци држи Крст Часни а у другој руци мач, чиме опомиње на дужност нас православних Срба да осим покајања и превасходне борбе против личне огреховљености, будемо усмерени и на делатну борбу cа злом које од вајкада надире на наш народ и наше светиње. Упућује нас да морамо бити верни идеалу витештва као симбиози ратништва и хришћанског човекољубља. Ако нам је Господ подарио дивну земљу, освештану мноштвом светиња, зар имамо права да се не старамо за њу? Какав ћемо одговор дати за закопане дарове? Свакако, тешко је носити Србски Крст и бити на удару безбожника са свих страна, али онај православни хришћанин којег је Бог створио као Србина, нема другога избора уколико жели да на делима буде доследан правој вери. Уосталом, зар нас Реч Божија не учи да ће бити спасен онај који претрпи до краја, и зар нам то не показује пример нашег Господа Исуса Христа из кога видимо да Васкрсења не бива без смрти! Такође, ваља се подсетити и мудрих речи нашег блаженопочившег епископа Данила Крстића, још једног учитеља Србске идеје, који нам поручује да иако само Царство Небеско може задовољити хришћанина, то не значи да се царство земаљско треба без борбе препустити Антихристу и његовим слугама које му утиру пут.

 


Чување националног бића и расни идентитет

Осим православне вере, србског језика, ћириличног писма и србске националне свести, битан елемент наше нације јесте и србска крв. Одбацујемо неприродни грађански концепт нације, који се потенцира у Европској Унији, према коме се национална припадност своди на појмове држављанства, пребивалишта и језика. Данашњи Срби су попут својих словенских и индоевропских предака, људи беле пути и потомци су старих Срба који су стварали, бранили и обнављали србску државу.

Физичким раздвајањем словенских племена (услед продора азијатских народа у Европу, који на тај начин раздвајају јужне и источне Словене) као и упливима романизованих Балканаца и делова неких завојевачких племена у јужнословенски етнос, кристалишу се посебни јужнословенски народи међу којима и наш србски, коме је Ћирилометодијевска и Светосавска мисија утиснула печат духовне словесности. Наиме, несумњиво је да још од времена Светог Саве и стварања Србске Цркве, србски народ бива преображен из једне пре свега родовске скупине у једну превасходно духовну заједницу, која представља србско сабрање у Цркви Христовој из кога је проистекао србски обичајни израз православне вере, односно Хришћанство србског стила и искуства које називамо Светосавље, а које је постало синоним и срж србске националне идеје. Међутим, то не значи да крвна компонента у поимању србског националног идентитета губи свој значај. Познате су (и многима саблажњиве) речи Светога владике Николаја Србског, тачније његова лозинка србског идентитета, која казује да смо «по крви Аријевци (Индоевропљани), по презимену Словени, по имену Срби а по срцу и духу Хришћани».

Свакако, владика је имао на уму да крвна свеза представља иницијални и сходно томе веома битан чинилац националног бића код сваког народа па тако и код србског, јер народи углавном и настају тако што одређена крвно и језички повезана људска заједница временом добије свест о својој особености, након што претходно њени чланови кроз узајамно општење саздају заједничку и особену културу. Сходно наведеном, у часопису Мисионар 1940. године, владика на следећи начин говори о јединству србског народа: Породично, конструктивно и позитивно јединство једног целог народа, у коме тече иста крв, у коме живи исти дух, за ким лежи иста херојска и света прошлост, пред ким лебди један и исти циљ, братство по крви, братство по духу, братство по целој прошлости и братство по целој будућности својој.

Не може се пренебегнути чињеница да су исконски народни закони живота условљени и биолошким карактеристикама дотичног народа, и стога су у заблуди оне патриоте које су равнодушне према тежњи ка очувању ове компоненте србског националног бића.

Такође, у заблуди су и они православни Срби који сматрају ово питање потпуно небитним за духовну обнову србског народа. Свакако, најважније је да ми данашњи Срби будемо духовни потомци светих и славних Срба и Србкиња, чију земљу смо добили у наслеђе. Али уколико смо ми у што већој мери и крвни потомци наших старих, и уколико имамо свест о таквом крвном наслеђу, утолико је природно и логично да смо у већој мери везани за наше претке и да их више осећамо као своје. А у таквом случају, у већој мери смо везани и за њихове идеале, од којих је главни – вера у Христа. Дакле, што више кроз вене нас и наших кћери и синова буде струјала крв наших славних србских предака и што се више њихов лик буде оцртавао на лицима наших потомака, утолико ће и природно бити већа могућност и већа жеља да се обнови њихов дух и њихова вера.

Истина, ми данашњи Срби, услед континуираног и свеобухватног народног посртања из протеклог века, нисмо више ни бледа сенка наших славних предака. О тој болној чињеници сликовито говори чувени србски духовник, отац Симеон, игуман манастира Рукумија: Наши оци, наши дедови... Погледајте старе слике, старе фотографије. Погледајте, ти су људи били као калуђери. Нису били буцмасти и дебели и никакви, него су били људи чврсти, као запете пушке. Били су ратници и сељаци, мученици, и знали су зашто живе, зашто се боре и били су непобедиви. Како је Србија могла да победи Аустроугаре, Немце... Читајте оца Калиста па видите каква је мука србска била, колико је он рана имао као комита и као ратник, и као монах после... И видите шта је Србија, шта је свети владика Николај. Био је 36 дана без хране и воде. А отац Калист каже: «Ја сaм издржао 25 дана, био сам много пута рањаван». А ми Срби данас, један дан не можемо да проведемо без хране и воде? Кукамо на пост. Ух, кажу, ко шта ради само постиш! Они који не посте највише нападају оне који посте. А не треба тако да буде.

Али, како даље запажа отац Симеон, иако ми данашњи Срби «можемо свакакви да будемо, кад дође стани-пани знамо за кога смо. Наша срца осећају где је Истина, ко је у Истини, ко је Истинити». Дакле, наша раслабљеност, обездуховљеност и етичка дезоријентисаност још увек нису на нивоу савремених западних стандарда, а обнова оног пламеног духа у србском народу, духа који је красио наше старе, засигурно ће бити могућа све док овај род буде представљао биолошки континуитет старих Срба.

И уопште, уколико осим духовног имамо и крвно прејемство од наших предака, онда смо као народ сасвим историјски укорењени, и тада знамо да смо ми данашњи Срби карика у једном дугачком србском историјском ланцу предака и потомака. Знамо шта смо наследили од предака и знамо шта дугујемо својим потомцима. У таквом случају, нација ће заиста бити једно од наших најтврђих духовних огњишта у којем ћемо проналазити уточиште и из кога ћемо црпети снагу за сваку животну борбу. Јер ће нас увек лакше и дубље одушевљавати подвизи великих, светих и славних Срба и Србкиња, ако знамо да смо ми крв њихове крви и кост њихове кости. Таква свест ће нас више инспирисати да подражавамо њиховом примеру.

Или како у «Завештању крви Стефана Немање» вели Миле Медић: Као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек. Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Уосталом, погледајмо и како Свети владика Николај у делу «Национализам Светог Саве» објашњава светосавско поимање Народне државе, и указује на штетност мешања крви:

Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности.

Уплив крви других народа или раса у један народни организам јесте историјска неминовност, па ни србски народ у том погледу није изузетак. Али када су такви процеси већ неизбежни, природно је настојати да разводњавања традиционалног србског етничког бића, буде у што мањој мери.

У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије, која србски народ покушава представити као «производ турско-фанариотске реторте», желећи тиме да искаже како Срби наводно, у највећем делу свога расног бића, нису Словени па чак ни Индоевропљани. Такве, ничим аргументоване бесмислице, које потичу од искомплексираних србомрзачких «научника» који услед ништавности сопствене «националне» идеје, покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом изванредном делу «Образовање и одржање српске нације» позивајући се на мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о наводном крвном мешању Срба са турским окупатором, Костић пише следеће:

Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима... сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на српски народ.

Истим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били сасвим изоловани од турског окупатора и да су уопште избегавали крвно мешање са инороднима.

Србски карактеролошки идентитет и архетип србског човека, искован је стицајем особитих географских, биолошких и историјских чинилаца. Херојски карактер србског народа избрушен је чврстином планинске стене, густином шуме, изолованошћу као и борбом непрестаном за народну слободу и духовни идентитет.

Посебни словенски народи настају као последица процеса физичког раздвајања делова јединственог старословенског етноса као и уплива различитих несловенских елемената у поједина словенска племена. Језик, фолклор, митологија, а делимично и физичке и психичке особине, говоре о међусобној блискости словенских народа. Ипак, као последица мешања са различитим народима и услед карактеристике рецесивности одређених наследних елемената и специфичности генетске комбинаторике, јавља се разлика у заступљености појединих подрасних типова беле расе међу различитим словенским народима.

У србском народу преовлађују елементи динарског типа, који се по Владимиру Дворниковићу код јужних Словена кристалише као последица утапања несловенских балканских и медитеранских елемената у словенску масу. На сличном становишту је и Бранимир Малеш, по коме динарски тип по својим битним елементима указује на сопствени прототип светлије комплексије. Тај прототип је, по Малешу, услед уплива једног тамнијег типа, еволуирао у облик који је својевремено назван динарским типом.

Психичке особине Динараца одговарају Цвијићевим антропогеографским одређењем архетипа србског човека, а у основи се подударају и са духовно-историјским созерцавањем идеала србског православног човека, какво је чинио Свети Николај Србски.

Постојање етнолошке и антропогеографске разноликости појединих србских области, као последице различитих услова историјског развоја, позитивна је појава, јер је снага сваког организма управо у разноврсности његових повезаних органа, како је то истицао Константин Леонтјев.

 


Дух, култура и етика

Као скуп добрих обичаја који чине предуслов здравог и складног живота појединца и заједнице, етика је вероватно најпоузданији показатељ истинске снаге једног народа у одређеном времену. И повесно искуство јасно сведочи да један народ расте и уздиже се онда када му се синови диче чојством и јунаштвом, а мајке и кћери пожртвовањем и чедношћу, када се нико не боји напора и самосавлађивања. Супротно томе, стање у једном народу се на свим пољима погоршава када народ окрене леђа поменутим особинама. Због тога је сваком истинском националисти јасно да је од борбе за одбрану народног иметка и народне територије, много важнија одбрана народног морала или тежња ка моралном препороду. Морални капитал једини је капитал који ни под којим условима не сме бити окрњен уколико се жели имати добар темељ за народно-државни Дом.  Oву истину веома добро знају и ционистичко-мондијалистички креатори богоборног Новог светског поретка. Они веома добро виде да је моралност препрека изградњи потрошачког друштва скројеног по атлантистичко-мондијалистичком калупу, те стога улажу велика средства како би се обрачунали са последњим остацима старог хришћанског морала који је био духовни а посредно и физички штит наших предака од разорних туђинских духовних уплива.

Савремени систем вредности и морална срозаност, имају своје изразе у савременој западњачкој култури, која опет има повратно и по неморал стимулативно дејство јер подстиче: материјализам, индивидуализам, егоизам, неодговорност, лењост, кукавичлук, сластољубље, распламсавање страсти, стварање култа забаве и остале елементе болесног потрошачког и отвореног друштва. Отуда можемо закључити да и духовна и морална обнова како би се што ваљаније спроводиле, требају имати и своје културне изразе. Оном делу омладине који у актуелном духовном безнађу проналази смисао живота у православној вери и подражавању својих светих и славних Предака, треба понудити одговарајућу алтернативу у аутентичној националној култури усклађеној са православном етиком. Таква култура наравно већ постоји, али је треба не само неговати већ и надограђивати (на темељима који већ постоје) и учинити што доступнијом. При томе треба разликовати прилагођавање техничким околностима једног времена, што само по себи није на одмет, од прилагођавања духу времена које је у данашњим условима неизоставно штетно. На тај начин ће се православној омладини омогућити да сама осети естетску и етичку супериорност аутентичне православне и националне културе у односу на савремено западњачко неморално и монотоно смеће. Али таква спознаја је могућа само уз преумљење које човека чини способним да гледа духовним очима, то јест да гледа дубље од површинске и нагонски лепе и шарене одеће, односно смећа чија одвратност постаје упадљива тек ако се гледа са исправног становишта.

Неговање националне културе не сме се сводити само на просто конзервирање већ се ваљају прихватити и извесни страни елементи који пак омогућавају додатно развијање националне културе, те стварања авангардног споја искона и модерности. У културном животу Србије могу фигурирати и елементи страних култура под условом да они нису супротстављени хришћанској етици.

 


Национална држава

Држава представља правно-политички израз конкретног народа и стога ваља бити уређена у складу са његовим животним законима. Сваки православни Србин треба да тежи таквом правно-политичком устројству србске државе које омогућава физичку, духовну и социјалну заштиту србског народа као и стварању такве духовне климе у србском друштву, која би била што погоднија за спасење душа свих њених житеља. Јер хришћанина може задовољити само Царство Небеско, а држава и право требају бити схваћени као потенцијална средства при тежњи да се оно задобије. Богочовек Христос јесте апсолутна мера свих земних ствари, па тако и државе и система власти. Они заправо и вреде само онолико колико човека могу приближити Богу. Каква би суштина такве хришћанске државе требала бити, знамо на основу извора наше православне вере – Светога Писма и Светога Предања. Свештена симфонија Цркве и државе (коју православни народи требају спроводити кроз своју народну државу и народну помесну Цркву) и у склопу ње – православна Монархија, намећу се као једини адекватан одговор који нам по том питању пружа светопредањска баштина наше Свете Цркве.

Србска држава у територијалном погледу треба бити јединствена и обухватати што је могуће већи део србског отачаственог простора, који је данас углавном окупиран. Изузев данашње Србије (укључујући у њу и свету србску земљу, Косово и Метохију) србском отачаственом простору припадају: Црна Гора, Крајина (са Славонијом и Далмацијом), Босна, Херцеговина и Македонија.

Услед лошег искуства са аутономијама као и мањка центрипеталних тенденција код данашњих Срба, неприхватљив је било какав вид унутарсрбске територијалне аутономије изузев локалне самоуправе градова и општина.

 


Православна Монархија

Домаћински поредак на који нас упућују наша традиција и вера, свакако подразумева монархијски облик државне власти, као што смо то и напоменули у претходном поглављу.

Познато је да савремени глобални систем и његова испостава у Србији дозвољавају па чак у извесним случајевима и привидно уважавају Православље, али искључиво као либерализовани и екуменизовани млаки традиционализам и породичну реликвију, као што је дозвољен и патриотизам али само уколико је сведен на фолклор, некакве «брендове» или навијање за спортске репрезентације. Сходно томе, толеришу се и монархистичка стремљења, али само ако за циљ имају стварање парламентарно-демократске «монархије», то јест монархије либерално-протестантског типа која је православној србској традицији сасвим туђа и која би у данашњем времену под оваквим властима морала бити потпуно у духу мондијализма и грађанског концепта државе.

Истинска србска православна монархија, чија се идејна срж може изразити кроз заветну србску вертикалу: Бог – Краљ – Домаћин, може бити установљена само као политички израз православне духовне обнове Србства. Народ заправо мора стећи умеће за задобијање Монарха, како би то казао руски философ Иван Иљин, и на тај начин измолити од Господа благочестивог Владара – миропомазаника Божијег.

Осим чињенице да је монархијско уређење државно-народног Дома једини освештани богомблагословени облик државне власти, и чињенице да је принцип династичког континуитета битан предуслов дуготрајне државне стабилности, међу монархијским принципима ваља посебно истаћи и начела старешинства и ауторитета, које данашњи мондијалистички заговорници тзв. парламентарне монархије у Србији, гурају «под тепих». По њиховом концепту, монарх је суштински гледано обична лутка, чија би улога била да својим међудинастичким везама допринесе некаквом «помирењу са светом», «убрзаним европскм интеграцијама» и сличним којештаријама. Међутим, начело старешинства намеће се као нужан предуслов успешног функционисања било какве заједнице.

Како би скупина људи могла напредовати у духовном, културном, привредном и сваком другом погледу, она мора бити устројена као организована заједница са јасном поделом послова међу њеним члановима. Међутим, у том случају нехатно или свесно рђаво поступање и неодговорност једног члана заједнице, често наноси велику штету читавој заједници, због чега у њој мора постојати старешина који ће сузбити штетно деловање или чак одстранити из заједнице сваког њеног члана који јој наноси штету. На општедржавном плану, ствар је свакако компликованија услед чињенице да је реч о великој и сложеној заједници и разгранатој хијерархијској структури државног апарата. Нико не спори да државни органи требају и морају бити разврстани по функционалном критеријуму, али демократско начело поделе власти онемогућава постојање истинског старешине државно-народног Дома који би имао већа овлашћења од осталих органа власти и који би имао последњу реч и моћ да успешно «пресече» и реши сваки спор или кризну ситуацију, које настају као последица тзв. законских рупа, криминалних делатности или међусобне супротстављености државних органа по одређеним питањима. Наравно, сваки старешина а поготово државни, мора имати веома развијено осећање правичности како не би своју моћ криво употребио, јер заједницу разара и свака злоупотреба власти. Када старешина има развијено осећање правичности и када га у пракси потврђује, онда неминовно има и велико поверење својих поданика. Само у таквом случају може се говорити о истинском и потпуном ауторитету па и истинској народној власти. Још су стари Римљани под влашћу подразумевали реч autoritas што сведочи о древном схватању да је власт без ауторитета – празна љуштура.

Како не би долазио до основних противречности, сваки монархиста најпре треба у себи самом устројити монархијско начело тако што ће у складу са својом боголикошћу тежити да у склопу сопствене личности потчини нагон духу. Из тога даље происходи обавеза свакога монархисте да се, у оквиру оних организованих заједница у којима суделује, руководи поменутим монархијским (то јест домаћинским) принципима. Таквим руковођењем, србско друштво ће бити на путу ка истинској православној монархији, а у времену када за њу оно буде било и сасвим зрело, требала би по органском следу ствари, бити изнедрена истинска србска елита (аристократија) и будући србски Монарх. Такозвана парламентарна монархија могла би бити само прелазна фаза ка истинској православној монархији, али само уколико би на њеном челу била личност која је искрени србски родољуб, исповедник православне вере и добар познавалац традиције и језика свога народа. Такав монарх не би био марионета светске закулисе, већ истински Вожд србског народног отпора глобалном завојевачу. У посредној вези са претходно реченим, ваља истаћи да је начело примогентуре при наследству престола (по коме престо наслеђује најстарији син Владара), такође западњачки уплив и да га никако не треба стриктно везивати за србске прилике. У србској немањићкој традицији важило је начело најспособнијег потомка, којег као свог наследника одређује актуелни Владар.

Ма колико идеал истинске православне сталешке монархије у Срба изгледао недостижан, православни монархисти не смеју клонути већ морају имати на уму јеванђелску поуку која нас поучава да што је човеку немогуће, Господу је могуће.

Уосталом, када је реч о богоугодним земаљским циљевима попут монархијског уређења државно-народног Дома, треба рећи да је од њиховог остварења много битнија сама тежња ка таквим циљевима, јер се и таквом тежњом сабира плата на Небесима, а задобијање «права грађанства» у «Небеској Монархији» као духовој разини постојања, врхунски је циљ сваког православног човека.

 


Зло демо(но)кратије

Једна од кључних догми модерног света јесте и идеологија демократије. Ко год да се у данашњем времену усуди да критикује ову политичку идеологију, засигурно ће у маниру линчовања бити чашћаван већ препознатљивим етикетама. Истина, признаће и многи поборници демократије, да њихов вољени систем није баш сасвим идеалан, али да бољи наводно не постоји. И за све негативне појаве које у њој доминирају наћи ће се изговори, како је реч о «дечијим болестима демократије», или пак о томе како «права демократија тек треба да дође и да замени ову псеудодемократију», или ће се све доминирајуће негативне појаве у њој приписати «назадним», антидемократским и «профашистичким» снагама, па чак и ако ове немају никакав фактички утицај на функционисање власти. Сва та фразеологија довољно сведочи о најватренијим демократама и о њиховом систему, чију је исправност данас забрањено испитивати.

А да се ради о тежњи стварања глобалног лажног раја на земљи, сведочи нам већ и сам формално-терминолошки појам демократије, то јест прецизно анализирање и созерцање стварног значења ове речи.

Каже се данас да реч демократија означава владавину народа. Питање је само којег и каквог народа? Још од античких старогрчких времена, речју «демос», која представља основу речи демократија, означава се руља а не обичан народ. Стога је и од стране старих грчких философа демократија сматрана негативном појавом. У Светом Писму, речју «демос» означава се обезбожена бесловесна руља, како то истиче и поменути учитељ Србске идеје Небојша М. Крстић у свом чланку «Православље и демократија»:

Веома је важно знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је безсловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20-23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19,23-40).

Ни материјални појам савремене демократије није ни мало бољи. Под савременим демократским режимом подразумевају се: вишепартијски парламентаризам, као њен политички израз, као и њен економски израз у виду идеје либералног капитализма.

Као што је познато, заговорници демократије и парламентаризма као нарочиту врлину своје идеологије истичу принцип по коме бирачи имају могућност избора између различитих политичких опција. Привидно то је заиста тако, узимајући у обзир постојање многих партија и сталних сукоба између њих. Али уколико се ствари сагледају пажљивије, јасно је да бирач има избор само једне једине политичке опције – демократске, било либерал-демократске или социјал-демократске. И поред свеукупне нетрпељивости актера демократско-партијског политичког живота, очигледно је да су разлике између појединих партијских програма више у нијансама него у суштини. А треба рећи и да бирачи програме углавном и не читају, већ се често опредељују на основу неких апсурдних детаља (нпр. ко има лепше одело, лепше зубе...). Такође, под окриљем овог система, свако политичко деловање мора се кретати у строго одређеним границама, а ако се неко и усуди да изађе из круга «дозвољене деснице», добиће најпогрдније етикете и бити шиканиран а често и прогањан на сваком кораку. И то без имало (или довољно) права на аргументовану одбрану у демократској јавности.

Када се све то узме у обзир, види се да је демаскирана демократија веома блиска комунизму. Оба система красе и тоталитаризам и извесни плурализам, с разликом што у комунизму постоји унутарпартијски плурализам, оличен у борби и међусобној чистки партијских фракција, док у демократији постоји борба политичких партија, чија је међусобна разлика на идеолошком плану, како већ рекосмо, махом привидна, баш као и међусобна идеолошка разлика комунистичких фракција. И у комунизму и у демократији, критичари суштине владајућег система бивају «дочекани на нож».

За демократију, битан је квантитет а не квалитет. Важно је само то ко је добио већину гласова, а потпуно се занемарује питање да ли су и колико стручни они који гласају поводом питања о коме се гласа. Па тако, на пример, глас тројице пекара важи три пута више од гласа једног економисте када се одлучује о неком економском питању, јер власт која је званично изабрана на принципу тзв. општег права гласа, бави се свим друштвеним питањима. Уместо да се доношење одлука сузи у границе стручности и компетентности бирача, демократија омогућава да сваки бирач о свему одлучује, што је апсурд јер се не може свако у све разумети. Због тога закључујемо да демократски систем не доприноси доношењу квалитетних друштвених одлука. Ваља истаћи и чињеницу да је у демократији могуће да мање од 30% бирача изабере власт, а негде је довољно и мање (пошто је довољан и минимално надполовичан излазак бирача на изборе, а негде се чак ни тај услов признавања изборних резултата не поставља). Поставља се онда питање, о каквој је то владавини народа реч?

А како тек гледати на појаву толиких «невладиних организација» које у демократским системима имају почасно место при креирању јавног мњења, иако их нико није изабрао. О антинародном карактеру демократије сведочи и чињеница да многе од поменутих «невладиних организација» представљају перјаницу у отвореној борби против матичног народа у датој држави. Али нису само оне те које су у служби глобалних центара моћи који се обрачунавају са остацима самосвести и суверености хришћанских државотворних народа. Јавна је тајна да су многе политичке партије финансиране или чак и створене од стране истих центара, те су дужне и деловати по њиховом диктату.

Даље, у демократији већина избројаних гласова проглашава се за истину, а права Истина проглашава се за обичну манифестацију једне од низа «конфесија» каквих је у друштву прегршт. Због таквог хуманистичког одбацивања Бога и постављања грешног човека на Његово место, нису се могле избећи бројне негативне последице које је демократија проузроковала.

Уместо да се уважи органско економско разврставање људског друштва по различитим струковним групама, за демократију су политички релевантне само политичке партије, које су једна другој међусобна конкуренција у борби за власт, и као такве крвно су завађене. А тиме се само распламсава и потенцира свађа у народу, чиме се више него штетно делује по идеал народног јединства.

Што се капитализма као другог чисто економског израза савремене демократије тиче, његов најгори период обично се везује за другу половину ХIХ века и сурову експлоатацију радника. Али она је по својој несумњивој великој штетности можда тек «до колена» данашњој пракси која постоји на глобалном нивоу, где демократски «међународни» економски центри моћи диктирају мањим државама мере које ове морају примењивати (на пример, диктат којим се налаже која се предузећа и под којим условима морају приватизовати). Да ли је следећи корак и буквално одређивање шта ће која породица ручати или вечерати? Ово питање садржи у себи ипак извесну дозу оптимизма, с обзиром да тоталитарној глобализацији при њеној тежњи да човека сведе на обезличеног грађанина и потрошача испраног мозга на путу стоје све органске заједнице којима човек, по Богом установљеној природи, припада. Међу таквим заштитиним заједницама битну функцију обавља (тачније требало би да обавља) породица, као основна ћелија нације.

Очигледно је и то да демократија нимало не штити житеље дате друштвено-политичке заједнице од манипулација и обмани, којих се демократски партијаши прихватају како би пригрлили власт или остали у њој. Толико о слободама и правима, без чијег наводног гарантовања демократски теоретичари права не признају постојање уставног поретка у датом друштву. А шта рећи на електронска лична документа, као један од најновијих изума демократског света? Њихово увођење омогућава сваком државном службенику са полицијским овлашћењима да у сваком тренутку, без овлашћења суда, увидом у одређени досије, на основу погрешног закључка постане преки судија грађана. Није ли то покушај господара демократије да човечанство претворе у електронски концентрациони логор?

Демократски мит о правима и слободама и није могао имати другачију судбину, јер је овај политички систем од самог почетка пропустио да слободе и права услови обавезама. Без тог условљавања, слободарство је обавезно противречно, јер подарује слободу једнима да се боре за лишавање слободе и права других. Томе нас учи историја демократије, од гиљотина па све до «хуманитарних» бомби НАТО убица.

 


Сталежи уместо партија

У данашњем времену модерне (у техничком смислу) државе и условима развијене инфраструктуре и разгранатог система професија, потребно je формулисати савремени израз одређених чинилаца везаних за систем власти, који требају бити израз свештене симфоније и православног монархизма, као јемства државне власти са хришћанским печатом. Такав систем се од савременог секуларног и демократског система разликује суштински, то јест у односу према основама на којима заједница почива. Из те основне разлике происходе све остале. Јасно је да у оквиру православно-хришћанског система власти највећи утицај треба имати православни Владар, а саборно са њим требају функционисати управна, судска и законодавна власт, као и одговарајући привредни режим. Сви ови елементи требају под својеврсним надзором Владара функционисати у систему релативног јединства, саборности и координације. Такав систем логично подразумева битно другачији начин избора, састава и уопште функционисања ових органа, у односу на демократске режиме. Како би се то увидело и закључило, довољно је објаснити и образложити макар један од аспеката идеала савремене хришћанске државе, упоређујући га притом са демократским решењем по истом питању. То је вероватно најприличније учинити са институтом који се у демократији назива системом законодавне власти и народним представништвом.

Осим што почива на богоборној идеји «народне суверености» (негирајући притом да је власт од Бога), овај концепт посматра личности као атомизована бића, издвојена из заједница којима оне по правилу органски припадају (породица, нација, струка, црква). У складу са тим идејама демократије, постоји и функционише народно представништво као законодавна власт у држави, састављено од представника политичких странака – организација које настају са циљем освајања власти, а које имају монопол на кандидовање за избор чланова у поменуто народно представништво. У савременој православно-хришћанској држави којој тежимо, народно представништво треба доносити законе, чија ће правоснажност у крајњој линији зависити од Монарха, као миропомазаника Божијег. Оваква потчињеност, и бирача и изабраних, миропомазанику Божијем, упућује исте на смирење и навикава их на покоравање ауторитету, који је по казивању Светих Отаца, «онај који задржава» односно онај који је брана ширењу зла и утирања пута Антихристу. Насупрот томе, стоји поменута демократска идеја «народне суверености» која у својој грандоманској умишљености и митоманији само распламсава свеопшту гордост из које происходе и други грехови.

Хришћанска вера и органска мисао конститутивним делом личности сматрају њено припадништво заједници, без које по правилу личност не може опстати и у којој по правилу живи. Хришћанска држава, за разлику од демократске, мора уважити ту истину. Она мора државу сагледати као организам сачињен из посебних делова који имају стварну и сврсисходну функцију. Такви делови, односно групације на чијем постојању држава почива, јесу струке које постоје од када постоји и подела рада у друштву. Разгранатост и постојаност струка јесте предуслов подмирености свих егзистенцијалних друштвених потреба. За разлику од њих, политичке странке јесу паразитске организације које живе на рачун државе (а држава, како рекосмо, почива на струкама) због чега је и апсурд да управо оне њоме управљају. Због тога би, по логици ствари, место партија у народном представништву требале заузети организације које окупљају све припаднике исте струке. Такве организације би уместо партија имале своје представнике у законодавној власти, а сами избори би се одржали на нивоима струковних организација (сваке појединачно). На тај начин, бирач за разлику од своје улоге у демократским партијским изборима, у оваквом систему одлучује у границама сопствене стручности и компетентности (чиме се усмерава ка своме призиву и умножавању талената), бирајући представнике из сопственог професионалног круга, о којима је много боље обавештен. На тај начин је битно сужена могућност манипулације и обмане, која постоји у парламентарној демократији, где бирач одлучује по питањима за која није компетентан и бира људе о којима често не зна довољно.

Опште је познато да су партије једне другима конкуренција услед чега су упућене на стални сукоб који се преноси и на народ. За разлику од њих, струке су међусобно постављене као делови организма који морају саборно сарађивати како би организам функционисао. Сваки појединац и поред припадности одређеној струци, мора поштовати и све остале струке, јер му је њихово постојање неопходно како би могао подмирити своје разнолике потребе. Због тога, овакав систем искључује или битно сужава могућност перманентних унутарнародних сукоба који постоје у вишепартијском парламентарном систему и поспешује народно јединство.

Свака струковна организација би у представништву имала број представника који је сразмеран заступљености струке (коју она организационо представља) у датом друштву. Због тога, овакав систем омогућава и пројектовање друштвене структурне сразмере струка, на народно представништво (нпр. ако у држави има 5 % здравствених радника, толико ће их бити и у народном представништву) што у демократији није случај. Струковне организације би своју улогу имале и у чисто економском функционисању државе, где би дошла до изражаја и њихова социјална улога.

 


О међусобној условљености националне слободе и социјалне правде

Као што истински национализам не може бити без тежње за хармонијом између класа и заштитом радника као носилаца стваралачке снаге нације, тако ни социјална правда не може бити остварена без национализма као везивног ткива и темеља одбране државе која представља средство помоћу коjeг се нација самоуређује и штити, и средину у којој се социјална правда треба остварити. Циљ глобализације јесте разбијање свих здравих заједница којима човек припада а које му чине природну и органску заштиту од спољних тежњи. Стога, глобални завојевачи и настоје уништити патриотизам и национализам као темеље одбране државе и нације и сломити остатке хришћанског морала, не би ли савремени човек сасвим постао обезличени грађанин и потрошач испраног мозга који би као такав био подложан свакој врсти експлоатације. Ти глобални ционистички лихвари желе да дрво националног идентитета државотворних европских народа сасвим одвоје од матичног корена, не би ли га тако сасеченог гурнули у ватру и на тај начин уништили. Када је човек отуђен од хришћанске етике, неминовно постаје роб својих необузадних нагона а преко њих робује и бездушној рекламаторској капиталистичкој култури.

 


Основно начело домаћинске економије

И либерал-капиталистичка необуздана игра индивидуалних интереса у привреди као и актуелно глобалистичко неолиберално потчињавање унутрашњих економских процеса ционистичким бриселско-вашингтонским структурама, једнако су штетни економски модели.

Србији је потребна државна интервенција у економији која ће настојати да спречи деструктивне економске процесе и штити социјалну правду, при чему правни акт о спровођењу конкретне економске мере треба саборно да донесу надлежно министарство и заинтересовани сталеж.

Чиниоци производње свакако јесу и рад и капитал као и предузимач, али уз њих неизоставно и народна заједница, која на одређеном ступњу свога развитка ствара државу као свој правно-политички израз. Национална држава са својим поретком обезбеђује стабилност, ред и остале услове за нормално и успешно функционисање производње.

Сходно томе, сваки прави борац за социјалну правду врло добро зна да су национална и социјална компонента њени нераздвојиви чиниоци.

 


Средњи систем

(Или «Трећи пут» по Светом Николају Србском)

Свети владика Николај сматрао је да се при решавању проблема социјалне правде, православни Срби морају угледати на своје претке, који су у тзв. «Средњем систему», где осим личне приватне својине постоји и колективна, успешно решили социјално питање, ослањајући се на породичне задруге, еснафска удружења и хришћански морал. У таквом систему, на пример, еснафска имовина (у савременим условима место еснафа заузеле би струковне коморе) која опстаје и увећава се путем специјалних пореза и легата, служила би за збрињавање породице и образовање деце умрлог члана еснафа, или пак за потребе самог члана еснафа који би «пао на ниске гране». Слична организација постојала би и на селу, са такозваним сеоским кошевима, као колективно својинским добрима. Владикина тежња за обновом тзв. Средњег система код Срба, полази од чињенице да оба економска екстрема – робовање човека држави (комунизам) и човека човеку (капитализам) – не могу остварити социјалну правду. Ипак, како Владика запажа, овакав систем, који је разрушен појавом духа непоштења и неповерења, није могуће обновити без претходног васпостављања хришћанског система вредности као гаранта националне солидарности. Уосталом сама начела хришћанске аскезе и самосавлађивања подстицајно би деловала на рационално трошење оскудних економских ресурса и самим тим смањења социјалних тензија. Или како би Владика рекао: «Храна која је могла бити довољна за тридесет лица кад се постило, данас је једва довољна за десет лица. Ипак су оних тридесет били здравији и снажнији и задовољнији, него ових десет у наше време. Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А са нама који не постимо, бива оно што је речено Јеврејима: “Јешћете али се нећете наситити”.»

 


Православне интеграције

Јер где су два или три сабрани у име моје, ондје сам ја међу њима – поручује нам Господ наш Исус Христос, у циљу истицања значаја заједнице као фактора од посебног значаја за задобијање благодати Божије. И на чисто материјалној разини, јасна је практична предност организоване заједнице у односу на скуп неповезаних појединаца, јер је снага ове прве неупоредиво већа од механичког збира снага свих појединачних чиниоца који сачињавају дату заједницу. Колико је значајна када постоји међу појединцима, толико је значајнија када постоји међу народима – као живим истријским организмима, јер ће више народа лакше постићи заједничке циљеве уколико су међусобно солидарни и организовани.

Управо из поменутих разлога, припадницима народа који су по традицији претежно или потпуно православни, треба посебно бити значајно настојање да се постигне политичко, економско и војно а унапреди духовно јединство између њихових народа. На такву дужност нас упућује Свето Јеванђеље већ поменутом поруком о заједници у Христу, као и заповести о љубави према ближњем, али и историјско искуство. Примера ради, тек заједничким удруженим напорима балканских православних народа, уз помоћ и покровитељство Царске Русије, протерана је са Балкана турска империја (1912), која је вековима уназад држала у ропству и угњетавала православне народе. На крају, ка таквом циљу упућује нас и постојећа ситуација са краја XX и почетка ХХI века у којој антихришћанске силе кидишу на народе који су барем по својој традицији православни, то јест на државе тих народа као и остатке њихових аутентичних култура и остатке хришћанског система вредности који представљају трн у оку креаторима Новог светског поретка.

Слично као што су помесне цркве православних народа гране на јединственом стаблу васељенске Цркве, тако и државе ових народа требају бити саставни делови јединственог чврстог међудржавног организма Православне заједнице народа. На тај начин, православни народи ће повећати могућност сопствене духовне и физичке заштите, односно одупирања силама које утиру пут Антихристу и повећати могућност свога духовног и економског уздизања, православног мисионарења и сведочења читавом човечанству визије свеопштег будућег васкрсења.

Претпоставка пожељне политичке повезаности православних народа јесте јачање духовне блискости међу њима. Због тога, појединци и групације унутар разних православних народа које искрено стреме таквом циљу, морају се повезати и координирано деловати како би што потпуније исповедали идеју политичког и духовног јединства православних народа и њиховог супротстављања наказном принципу евроатлантских интеграција. По том питању, природно је да највише може учинити руска држава, пре свега по питању помоћи и подршци проруским и Православљу наклоњеним групацијама код других православних народа, и тиме утицати на јачање идеје о политичком повезивању православних.

Елементи те идеје указују на вишеструку предност и узајамни сплет користи свих чинилаца будуће заједнице православних народа. Моћна и велика руска држава осим реализације својих богомданих дарова у виду заштите малих братских православних народа, добила би приступ Балкану и Медитерану, а остали православни народи добили би моћно руско наоружање и физичку заштиту како услед руског покровитељства тако и услед међусобне солидарности која добија на тежини чињеницом да се балкански православни народи међусобно граниче и живе на полуострву што вишеструко повећава њихов одбрамбени потенцијал. Отуда, православни народи морају претходно добити патриотске власти (по могућству православно-монархистичке) које су наклоњене православним вредностима и које би одбациле западњачке упливе и изгладиле сваки међусобни спор, јер гледано кроз хришћанску духовну призму, јасно је да сваки спор који спречава савез православних потиче од сатане и његових слугу. Везано за ово питање, треба рећи да православни хришћани полажу наде у пророчанства Светих Отаца о могућој обнови руске Царевине, која би по логици ствари директно или макар подстицајно деловала и на побољшање прилика код остали православних народа.

По питању могућности православног међудржавног савеза у данашњем времену, посебан проблем представља претежна етичка, духовна, политичка и културна слуђеност и дезоријентисаност већине данашњих припадника традиционално православних народа, који су се заменивши творевину за Творца и одбацивши светле идеале својих предака, поклонили бездушној рекламаторској капиталистичкој култури. Стога, државотворна обнова на православним темељима и политички савез православних народа, морају имати покриће у њиховом духовном и културном препороду. Али већ сама идеја политичког савеза православних има изразито подстицајно дејство на духовни и културни препород, јер указије на реалност могућности физичког супротстављања антихришћанским силама.

 


Однос према Западу и идеал Европе Нација

Сходно јеванђелској поруци да се више тражи од онога коме је више и дато, знамо да је на пољу умножавања датих таланата, Бог више тражио од европских и осталих крштених народа него пак од оних некрштених. Али западни, односно романо-германски део крштене Европе почео је још давно да закопава своје духовне дарове, прилагођавајући Христову истину својој људској огреховљености, што је проузроковало губитак истините хришћанске вере и сходно томе константно смањење елемената хришћанског духа и хришћанске побожности на европском Западу. За европски Запад, Христос је временом у све мањој мери бивао мерило вредности, а огреховљени човек је у све већој мери постајао такво мерило. Просечан западни човек временом је постао сасвим прелешћен творевином, коју је све више постављао на место Творца кога је пак све више заборављао. Међутим, европски Запад није се тиме задовољио већ је такву наопаку свест ширио и наметао, како европском Истоку тако и осталим деловима човечанства, при чему се често није презало ни од подмуклости и злочина. Услед такве духовне климе, европски Запад је временом постао најпогоднија духовна средина за успостављање доминације јудео-масона, који су своје потоње овладавање Западом искористили као одскочну даску за напад на Царску Русију и Православље, као и покушај за поробљавање читавог човечанства, како је то јеврејском роду заповеђено у богомрском Талмуду. Кулминација ове вишевековне западне тенденције човекоцентричности и удаљавања од Христа, јесте актуелни духовни, културни и морални мрак који доминира човечанством.

Данашњи европски народи, пре свега западни, махом су потчињени и послушни ционистичким центрима моћи, којима на тај начин помажу у спровођењу антихришћанске глобализације и утирању пута Антихристу као будућем глобалном владару кога јевреји настоје устоличити као свог месију. С обзиром да суделују у антиправославним и антисрбским пројектима као што су НАТО и ЕУ, као и да посредно или непосредно у већинској мери подржавају своје злочиначке политичке елите које теже потпуном распарчавању србских земаља, јасно је да нам западноевропски народи у данашњем времену, с обзиром на садашње доминантно расположење које постоји код њих, не могу бити савезници и поред релативне крвне и делимичне цивилизацијске блискости са нама Србима, јер крвна блискост има своју вредност са хришћанског становишта само онда када има одговарајућу духовну подлогу.

Иако је данашњи србски нараштај у великој мери осењен њиховим (западним) духом, србски народ се у ова времена ипак налази на првој линији одбране од ционистичко-евроатлантске најезде. И то одбране оног дела човечанства који се опире таквој западној хегемонији, баш као што су наши преци раније вековима били на првој линији одбране европских народа од најезде муслиманских азијатских хорди. Ипак, и поред нужности наше превасходне упућености на православне интеграције и ослонац на братску Русију, ми требамо пружити руку и сваком западноевропском народу који би евентуално покушао да се отргне из чељусти ционистичких бриселско-вашингтонских структура. Само оне западне снаге које се боре за Европу нација која би била заснована на хришћанским вредностима, и које се сходно томе боре против циониста као и сопствених злочиначких и криминалних политичких елита, могу бити прави савезник православног Србства. На сарадњу и солидарност са таквим снагама упућује нас и судбинска повезаност међу евроаријским народима у виду чињенице да сви они насељавају заједничко европско тло. Јер уколико је неевропски и исламски фактор присутнији код других европских народа, утолико ће он бити снажнији код нас и обратно. Баш као што се (у пренесеном значењу) поплава у једном стану не може избећи уколико су поплављени други станови на истом спрату одређене зграде.

Ипак, негативно историјско искуство са европским Западом указује нам да никаква западноцентрична Европа, а поготово ова данашња американизована и јудаизована, не може бити блиска србском народу и одговарајућа србском интересу. То може бити само Европа која ће на прави начин вредновати свој православни и словенски део, који уистину и јесте њен духовни светионик. Управо је велики Достојевски, као пророк православног реализма и апостол Словенства, у Православљу као неукаљаној истини Христовој видео «Нову реч» коју Русија са православним Словенством треба да саопшти целој аријевској раси и читавом човечанству. Иако је разобличавао западњачко богоодступништво и настојао Русију заштитити од надирућег западног духа, Достојевски је прижељкивао поновно уједињење евроаријских народа на православно-хришћанским основама, верујући да је духовна криза на Западу последица одсуства изворног и неукаљаног Хришћанства. Па тако у свом Дневнику Достојевски пише: Једном правом Русу, Европа и судбина читаве велике аријевске расе, су драге као и сама Русија, као судбина родне груде, јер наша судбина је универзалност која није освојена мачем него братством, нашим братским напором да људе приведемо јединству.

Иначе, период у коме је и европски Запад исповедао православне хришћанске догмате, једини је период истинског и аутохтоног цивилизацијског јединства европских народа. И као данашње идеално решење проблема узајамних односа ових народа, свакако би био повратак европског Запада православном Хришћанству, али пријатељство и сарадња Запада са православним истоком Европе били би могући и уколико би се Запад, одбацивши евроатлантистички мондијализам, вратио духовно и културно макар на правац свог ранијег цивилизацијског ступња, уз обнову заборављених светлих елемената својих националних традиција и хришћанског духа, и наравно уз елиминисање било каквих западноцентричних и словенофобних или византофобних стремљења, којих је константно било кроз историју на европском Западу.

Европска унија као глобално политичко отелотворење атлантистичких принципа на европском тлу, неспојива је са светосавским духом, а самим тим и равнодушност према овој антихришћанској творевини, или пак позитиван однос према њој, потпуно је неспојив са борбом за духовни и државотворни препород Србства и повратак ка светосавском узору.

Осим присуства антихришћанских духовних начела, видна је у ЕУ и тенденција разарања самих бића европских нација и стварања «сиве расе» услед  сталне и све снажније имиграције афричког и азијског становништва и подстицаја расних и културних мешања од стране европских и светских центара моћи. Циљ такве делатности јесте потпуно претварање личности у обезличену индивидуу, која би била сасвим погодна за сваки облик експлоатације.

А и самим увидом у праксу функционисања Европске уније, видимо да је преношење надлежности са нивоа државе на ЕУ сигуран пут ка губитку суверенитета, као и политичком и економском поробљавању.

Врх стране