На недавним немачким изборима у покрајини Саксонији-Анхалт, Алтернатива за Немачку (AfD) остварила је убедљиву победу, освојивши скоро 44% гласова, далеко више од CDU-а и леволибералних странака. Освојила је 39 места у покрајинском парламенту, што је само три мање од 42 потребна за апсолутну већину.
То је за AfD више него двоструко бољи резултат у односу на изборе 2021. (20,8%) и њен најбољи резултат на покрајинским изборима.
Шта нам говори изванредан раст подршке овој странци и шта уопште она представља?
AfD на први поглед у потпуности припада корпусу тзв. системске кошер-деснице. Због свог произраелског става, због тога што се примарно залаже за културну асимилацију миграната (а тек секундарно за реемиграцију) и нарочито због чињенице да се међу прве две личности странке налази лезбејка – Алис Вајдел.
Наиме, она се јавно декларише као лезбејка и живи са „партнерком“ из Шри Ланке, са којом је усвојила двоје деце. Што је све противно прокламованим принципима и идеологији странке и представља својеврсну лакрдију и највећу мрљу AfD-а.
Наиме, програмски је AfD изразито против политичке и културне нормализације хомосексуализма и сродних дегенеративних појава.
Такође, иако AfD себе представља као заштитника Израела и Јевреја у Немачкој (да би се „опрала“ од етикете „нацизма“) нарочито у контексту исламског антијеврејства, најзначајније немачке јеврејске организације и Амбасада Израела одбацују и осуђују AfD као организацију у којој су нашли политички дом „антисемити и десни екстремисти“.
О чему се ту заправо ради?
За саме ционисте није довољно да неко подржава Израел, поготово ако постоје основане сумње у искреност такве подршке. За светски ционизам битније је да Европљани буду покорни Бриселу и Вашингтону и да буду антируски настројени него да подржавају државу Израел.
А AfD не улази у тај задати шаблон. Зато она и није класична кошер-десница типа француског Националног окупљања, које предводи Марин Ле Пен.
Наиме, AfD је све само не једноставна појава. Настала је 2013. године као покрет економског антиглобализма и усвајала је временом све више десних ставова, мењајући тако и своју структуру чланства.
AfD има своју омладинску секцију (Generation Deutschland), која потпуно прати национал-револуционарну естетику и пароле, баш као и музички пројекти и незванична гласила странке на друштвеним мрежама, где је у значајној мери заступљен и дискретни историјски ревизионизам по питању Другог светског рата.
AfD данас има више фракција, и већински део чланства врло вероватно не одобрава приватни живот који води Алис Вајдел, али из стратешких разлога не жели да потеже питање те карикатуралне контрадикторности, јер је Алис Вајдел од самог почетка у странци (још од пре десног профилисања AfD-а), као и из разлога што она привлачи и бројне „умереније“ бираче.
Због тога, као и због жудње за јеврејском подршком, AfD за нас не може бити исправна прича. Плићаци политикантских компромиса, ма колико деловали авангардно и мудро, нису ништа друго до подривање идеалистичког духа и моралног набоја који су неизоставни темељ праве националне револуције.
Са друге стране, то не значи да ми гледамо једнозначно на ствари и да не видимо и позитивну страну успеха AfD-а.
Наиме, као што је било штетно својевремено јачање AfD-а на штету истински националистичког NPD-а (који је под називом „Die Heimat“, последњих година поново у успону), тако је данас добро да подршка AfD-у јача на уштрб CDU-a. Са тим у вези, не може а да нас не радује немоћно сиктање антифа шљама и мондијалиста у Немачкој, због изборних успеха AfD-а.
Такође, посебно је битно и то што је реч о странци која осуђује НАТО злочине према србском народу, која је против признања лажне шиптарске државе на тлу Косова и Метохије и која је за добре односе са Русијом.
Наиме, не само да је AfD за укидање санкција Русији и за прекидање немачке војне помоћи Украјини, већ се залаже за „Тврђаву Европу“, чији је неизоставни део и Русија.
То је, дакле, једна зрела и здрава геополитичка позиција.
Стога можемо рећи да, иако не подржавамо AfD као пројекат, нас ипак радује чињеница да све већи број Немаца подржава ставове који су и против најезде миграната на Европу и Немачку, али и ставове који су и просрбски и проруски.
То је важно посебно данас, када ционисти, мондијалисти и обавештајне службе НАТО влада улажу велике напоре не би ли националисте Европе претворили у армију својих корисних будала који ће се борити против Русије.
Радосни смо што им се планови не остварују.