Кошаре – нови србски Термопил

24. јуна 2016. / Коментар

Пре неколико недеља обележено је 17 година од завршетка битке на Кошарама, која је вођена између 9. априла и 9. јуна 1999. године. Циљ напада такозване „ОВК“, потпомогнутог НАТО, војском Албаније, односно њеном артиљеријом претежно, и бројним страним плаћеницима, био је копнени упад преко карауле Кошаре, пресецање везе између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену и потпуно преузимање контроле над комуникацијама између Косова и Метохије.

Битка је почела на Велики петак, 9. априла у три сата после поноћи, масовном артиљеријском паљбом из правца Албаније на караулу Кошаре, уз пешадијско учешће терористичке „ОВК“ и припадника француске Легије странаца. Према караули је кренуло више од 2.000 терориста, док је караулу и њену околину бранило свега 200 србских војника, којима због неприступачног терена нису могле да притекну у помоћ оклопне јединице Војске Југославије.

Притиснути жестоком артиљеријском ватром и нападима пешадије, војници су истог дана око 19 часова били принуђени да караулу напусте и преместе своје положаје неколико стотина метара испод саме карауле, држећи их све до краја рата, упркос непрекидним насртајима шиптарских терориста и свакодневном бомбардовању НАТО авијације. Једнако храбри као и наши војници били су добровољци из Русије, који су по доласку у Србију инсистирали да буду упућени на Кошаре, знајући да се тамо воде најтеже борбе.

Званични подаци ВЈ говоре да је у борби на Кошарама погинуло 150 шиптарских терориста, међу којима и два НАТО војника, као и неколико добровољаца из Алжира, док је број рањених терориста око 300. Такође, у борбама око карауле погинуо је и командант „ОВК“ снага на Кошарама, Агим Рамадани. А по изјави генерала Драгана Живановића, ратног команданта ВЈ у рејону Кошара, током двомесечних борби погинуло је 108 бранилаца – 18 официра и подофицира ВЈ, 50 редовних војника, 13 резервиста и 24 добровољца, међу којима је био и један Рус.

Ми, србски националисти свесни смо жртве коју су за наш народ и отаџбину положили они који су изгубили своје животе у овој, са војног становишта величанственој бици против вишеструко бројнијег непријатеља. Али смо такође свесни и чињенице да су преживели браниоци Кошара углавном третирани од стране антисрбских режима на недостојан и неправедан начин, као уосталом и многи други ветерани претходних ратова. Стога се залажемо да се однос према ветеранима суштински промени, да би будуће генарације Срба у потпуности разумеле карактер и значај ове и многих других битака за наш народ.