Левичарска мржња према генералу Франку

26. октобар 2019. / Коментар

Социјалистичка власт у Шпанији спровела је у дело своју погану замисао да из спомен-комплекса „Долина палих", уклони тело генерала Франциска Франка. Такав чин, огледало је велике мржње према генералу Франку и његовом делу - јединствене и велике Шпаније. Делу, које и данас живи.Наиме, Франку је судбина у своје време доделила да буде на челу обједињених националних снага Шпаније у крвавом грађанском рату 1936–1939. године, у коме је успео да савлада комунистичку неман и постане победнички симбол хришћанско-националистичке борбе у Европи и свету.

После рата, у напаћеној и полуопустошеној земљи, Франко долази на власт у својству шефа државе, како је и гласила званична титула – „Његова екселенција Шеф државе“. У службеним документима он се такође назива „Вођом Шпаније“ (Caudillo de España) и „Генералисимусом“ (el Generalísimo). Уз помоћ ауторитативне власти, мудре дипломатске и економске политике, успео je да свом народу обезбеди епоху спокоја и великог привредног напретка. У условима Хладног рата, Шпанија је водила потпуно самосталну спољну политику, али након Другог ватиканског концила (који је представљао коначну победу јудео-масонерије над Ватиканом), Франко губи подршку Римске курије какву је имао до тада (данас је иначе потчињеност Ватикана либералним центрима моћи присутна до те мере, да из Рима долази прећутна подршка насиљу над Франковим гробом). Стога Франко одлучује да се у већој мери отвори ка САД и западним демократијама, а то значи и ка њиховим финансијским олигархијама. Од тада се постепено губи утицај шпанског национал-револуцинарног покрета – Фаланге, а на сцену ступају технократе и ватикански масони из организације „Опус деи“, који на кратке стазе омогућавају прилив страног капитала у Шпанију и додатни раст привреде, али по цену суштинског духовног слабљења државе и тихе промене државне елите. На тај начин створени су сви потребни услови за демонтажу национал-синндикалистичког и ауторитативног државног устројства Шпаније, после смрти Каудиља.

Национализам, хришћанство, синдикализам, корпоративизам и планска привреда, представљали су идеолошка обележја Франкове Шпаније. Године 1949. обновљена је шпанска монархија, с тим што је ступање на престо принца Хуана Карлоса одложено до 1975. године, а Франко је био регент. Нажалост, касније као краљ, Хуан Карлос је одиграо важну улогу у рушењу Франковог наслеђа, и заједно са масонским и либералним чиниоцима у шпанском друштву, радио је на увођењу либералне демократије.

Иначе Франкова Шпанија била је пријатељски настројена према Православној Цркви, руској белој емиграцији, србском краљу и свима који су се легитимисали као националисти и антикомунисти.

Франко је добар пример служења отаџбини, како на политичком тако и на војничком плану, и он ће и поред контроверзи и критика које оправдано долазе на његов рачун са национал-револуционарног становишта, ипак остати прилично светла историјска личност и симбол победе хришћанског национализма над комунистичком кугом.