Љотић и Вучић

01. марта 2018. / Коментар

Протеклих дана, у финишу текуће и традиционално прљаве предизборне кампање, доста се говорило о лику и делу Димитрија Љотића. Наиме, напредњачко-радикалска котерија у обрачуну са покретом Двери, истиче као дискредитујући фактор некадашње величање Љотића од стране председника овог покрета - Бошка Обрадовића. У таквим нападима, посебно се истиче Војислав Шешељ који о Љотићу говори са позиција најгоре комунистичке пропаганде, док Бошко Обрадовић у својој одбрани балансира између прикривено и умерено позитивног става о Љотићу до једног прилично негативног става оличеног у поистовећивању Александра Вучића и Димитрија Љотића, што је потпуно апсурд и својеврсно Обрадовићево гажење по ономе што је и сам некада био.

Можемо рећи да су нам у једнакој мери одвратни  и Шешељева мржња према Димитрију Љотићу и изјава Бошка Обрадовића по коме је „Вучић нови Љотић, односно нови квислинг“.

Наиме, Љотић и Недић немају везе са изајником Вучићем већ са србским државницима из ранијих векова, попут Светог деспота Стефана или Милоша Великог, који су у своје време сарађивали са тадашњим окупатором. За разлику од ових србских државника (од деспота Стефана до Љотића) који су у основи пропагирали Србску идеју, Вучић (као и некада Ђинђић) заговара евроунијатски фанатизам и мондијализам, подржавајући све антисрбске (авнојевске) границе, измишљене „нације“ и „језике“ на србску штету. Идеал деспота Стефана (као и Љотића и ђенерала Недића много векова касније) јесте препород србске нације и културе на светосавским темељима. А идеал Вучића јесте некаква мигрантско-педерска ријалити „Србија“, у којој је народ опљачкан и експлоатисан, рад обезвређен, православно благоверје гурнуто у запећак, а и сам „вођа“ користи сваку прилику да се изруга Небеској Србији и узвелича антихришћанске или јеретичке квазивредности („протестантска етика“ и сличне глупости).

Па тако, Љотић и Недић и поред лоших или катастрофалних политичких околности  у којима се Србија налазила, тражили су територијално проширење Србије, нису гасили државност на делу окупиране територије нити су подржали учешће Срба у антисрбским окупационим пројектима попут „НДХ“, „Велике Бугарске“ или „Велике Албаније“, као што Вучић подржава тзв. Харадинајеву Владу. Недићева Влада је помагала рушење тих  злочиначких творевина на тлу србских земаља, а поготово се мора узети у обзир да смо ономад под Немцима (као и пре под Турцима) били директно војно окупирани. За разлику од тих ситуација, Вучић данас има државу без стране војске (осим на Косову и Метохији) али се понаша потпуно сервилно према свим србоубицама, јер реч је о тоталном издајнику и моралном гмизавцу сломљене кичме.

Тако да, поистовећивати антисрбског екстремисту Александра Вучића и остале данашње издајнике и изроде са србским државничким великанима из повести, може само неко ко је или потпуно необавештен или злонамеран.