Као одевни предмет познат у хришћанској традицији, мантија има дубоке корене у културној историји античке Европе. Њено име води порекло од латинске речи mantellum, којом се у римском свету означавао огртач чврсто закопчан на грудима и опасан појасом око струка (исто порекло има и реч „мантил“). Ова врста огртача потиче из западних области Римског царства, нарочито из подручја око града Лиона (Lugdunumа), једног од значајних културних и административних средишта римске Галије. Одатле се тај практични и достојанствен одевни предмет постепено ширио по читавом Римском царству.
Римска култура имала је снажан утицај на обликовање каснијих цивилизацијских образаца Европе. Када се хришћанство постепено учврстило унутар империје, а нарочито након што је њен источни део наставио живот као Византијско царство, многи облици римске културе наставили су да живе у оквиру новог хришћанског света. Тако је и огртач познат као мантија (на старогрчком: mantellion) временом постао типична одежда у византијском друштву, задржавајући своју форму дугог, затвореног огртача који обухвата тело и даје носиоцу извесну озбиљност и достојанство.
Управо у том цивилизацијском контексту овај одевни предмет улази и у црквену употребу. Свештеници и монаси постепено преузимају форму таквог огртача, која временом добија свој литургијски и духовни смисао. Мантија тако постаје не само практична одежда, већ и видљиви знак посвећености духовном животу, смирености и одвојености од световних страсти. У оквиру хришћанске традиције она добија своју коначну форму и симболику.
Међутим, значај овог примера превазилази саму историју једног одевног предмета. Он показује на који начин је Црква током векова постала чувар и преносилац читавог културног наслеђа Европе. Хришћанска Црква је пре свега и изнад свега стуб и тврђава Истине, тело Христово, односно радионица спасења у којој се човек узводи у вечну заједницу са Богом Живим и Истинитим. Али истовремено она представља и један од главних цивилизацијских темеља европског света.
Наиме, унутар Цркве сачувани су и пренети многи од највиших домета европске мисли и културе. Философска наслеђа антике, моћ римског права, богатство класичних језика (старогрчког, старословенског и латинског), уметничке форме (иконографија, архитектура, скулптура), обичаји и морални обрасци који су обликовали европску цивилизацију – све је то кроз векове пролазило кроз црквену традицију. Манастири су били места где су се преписивале књиге, чувала дела античких мислилаца, развијала уметност и обликовала духовна култура народа. Највећи домети античке философије, логике и реторике, уткани су у хришћанску теологију ради излагања и апологије божанских истина.
Због тога се може рећи да управо у Цркви постоји континуитет европске традиције. Док су се политичке империје распадале, границе мењале, а друштвени пореци нестајали, црквена предања су настављала да преносе културно и духовно наслеђе кроз генерације. У том смислу хришћанство није само један од историјских фактора европске културе, већ њен најдубљи и најтрајнији стожер који одбацујући незнабожачку заблуду, задржава, селектује и систематизује све њене највеће потенцијале и вредности, враћајући их своме Извору, то јест Творцу, ради служења ширењу Његове речи.
Насупрот томе, различити савремени покушаји да се европска традиција „обнови“ кроз неопаганске конструкције, јесу карикатура традиционализма, без живог континуитета са древношћу. Континуитета који је сачуван једино у Цркви и кроз Цркву, и путем којег знамо да европска традиција није збир фрагмената из прошлости, већ жива духовна и културна нит која се кроз векове наставља.
Стога, уз чување биолошког наслеђа предака, неизоставни део чувања европске традиције и учешћа у њој, јесте припадност Цркви Христовој.