Митровданска одбрана србске Херцеговине

08. новембра 2015. / Блог

„Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава, а море и небо измешају своје боје. У цркви Светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена преданих својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази. Затражио је воде и рекао: «Ја сам овдашњи, а долазим из Босне. Тамо је борба за Православље!»...“

Тог Митровдана, пре 23 године, усташко-муслиманска ордија, бројности 40.000 војника, у такозваној акцији „Бура“, ударила је немилосрдно на србску Херцеговину у намери да протера србски народ са његових вековних огњишта. Али око 5.000 србских бранитеља, исписало је тада славне странице историје Војске Републике Србске и Одбрамбено-отаџбинског рата. Наиме, на дан великог солунског Светог ратника, као покровитеља христољубивог војинства, и нарочито покровитеља србске борбе за Православље у Отаџбинском рату, поново је по небројени пут пронета слава србског оружја. И овога пута, снажна ватра и јуриш непријатељске пешадије сломили су се на пркосном херцеговачком стењу. Стењу које памти и Невесињску пушку, али и древне витезове великог херцега Стефана Косаче – војводе од Светог Саве.

Тог јуначког Митровдана 1992, положаје Невесињске и Билећке бригаде Херцеговачког корпуса Војске Републике Србске, напале су здружене снаге „Хрватског вијећа одбране“ и „Армије БиХ“, потпомогнутих регуларним јединицама „Војске Републике Хрватске“, као и разним паравојним формацијама и муџахединским борцима. Главнина напада ишла је преко села Врањевићи, где су положаје држали билећки добровољци војводе Рада Радовића. Напредовање непријатеља на самом почетку било је узроковано нешто лошијом попуњеношћу србских линија услед празновања Митровдана, који је у србској хајдучкој традицији иначе познат као дан почетка зимске паузе у војевању (дан „хајдучког растанка“) и који велики број Срба прославља као породичну Крсну Славу.

Ипак, на првој линији су ускоро почели да се појављују борци који су долазили директно са прославе Славе, али и старци, жене, па чак и деца, „сви који су могли да држе пушку или да помогну на неки други начин“. Рањеници су напуштали болнице да би бранили свој завичај и свој народ. Ова војно-народна сила, иако бројчано вишеструко мања од непријатељске стихије, јуначки се држала и извојевала блиставу победу, чиме је посведочила србску ратничку надмоћ. Наиме, Војска Републике Србске упркос осмострукој бројчаној надмоћи усташко-муслиманског агресора, задржавши положаје с почетка напада, остварила је значајну победу.

Као успомена на ову одбрану Невесиња и читаве Херцеговине, Општина Невесиње прославља Митровдан као своју Крсну Славу и Дан општине, а ова битка утицала је и на одлуку Борачке организације Републике Србске да узме дан Светог великомученика Димитрија за своју Крсну Славу. Тако је Свети Димитрије постао нарочити символ војске србске Херцег-Босне, у њеној борби против усташких и муслиманских непријатеља православног Крста. А чувени кружни, тробојни знамен који је красио униформе припадника ВРС, оправдано је постао један од поноситих симбола србске борбе и србског отпора, који је на тлу ове древне србске земље васкрсао после југословенско-комунистичке тортуре, када је србски народ одлучно ступио у борбу против злочина отпадничког несоја, створивши Републику Србску као авангарду националне идеје у Европи.