Наш став о дешавањима у Белорусији

11. август 2020. / Коментар

Поводом најновијих постизборних дешавања у Белорусији, и сукоба између власти и опозиције, логично је и нормално да у том сукобу подржавамо режим Александра Лукашенка, упркос свим његовим мањкавостима и идеолошко-историјским заблудама. Наиме, и актуелни Лукашенков одлучан отпор глобалној хистерији у вези са корона-цирусом, као и његова подршка Цркви са тим у вези, показују да је данашња Белорусија међу ретким истински независним државама у свету, која се вештом политиком успешно одупире агресивним завојевачким плановима како западних центара моћи, тако и званичне Москве.
Наиме, још крајем месеца јула ухапшено је у Белорусији на десетине војних плаћеника пристиглих из Руске Федерације, и тим поводом, поставља се питање због чега и Путинова власт учествује у покушају рушења белоруске власти? Један од одговора лежи у чињеници да Лукашенко чува читаву привредну инфраструктуру Белорусије у државној својини. То је много ресурса, много моћних фабрика, и одавно већ иде „пена на уста" Путиновим тајкунима због тога, јер они би тог богатства да се домогну.
Наравно, једино право решење за Белорусију јесте да она буде што је и била - део јединствене и велике националне Русије. Али пошто таква Русија данас не постоји, боље је да Белорусија опстане као самостална држава под Лукашенком, него да постане прћија данашњих либерално-тајкунских власти у Кремљу.

Што се тиче тезе да је бунт против Лукашенка, „бунт националиста против комунистичког диктатора", јер наводно део протестаната су и „националисти", то је потпуна неистина. Пре свега, не постоји никакав белоруски национализам, као што не постоји ни белоруска нација. Белоруси су део руског народа а теза о белоруској нацији јесте унијатско-бољшевичка измишљотина, истоврсна украјинском случају. Тако да су ти лажни националисти (заправо - сепаратисти) много ближи комунизму него Лукашенко. Иначе, тај источноевропски гранични појас између руске земље и средње Европе, јесте једна готово „магична“ геополитичка линија кроз коју се „десница“ за трен ока претвара у „левицу“ и обратно (као што је, на пример, Лукашенко формално левичар, а суштински је близак архетипу узорног европског државника, како је за њега говорио Калајић). Такво разликовање суштине од форме неопходно је свугде, а нарочито у овој географској области, где је у протеклом веку сваки напад из правца Запада ка Истоку (било да је вођен у име национализма или антинационализма) био праћен политиком подстицања антируских сепаратизама.
Још пре осам година Србска Акција је протестовала против увођења санкција Белорусији од стране Европске уније, чему се (што је посебно срамно) придружила и тадашња власт у Србији. Како тада, тако и данас и у будуће, дићи ћемо глас против свих врста насртаја на једину данашњу истински независну европску државу – Белорусију, тим пре што је реч о братској православној и словенској земљи.