Ни Вучић, ни „паткица“!

14. јула 2016. / Активности

ni-vucic-ni-patkica-mПоследњих месеци све више медијског простора заузимају вести о активностима групе људи окупљених око иницијативе „Не да(ви)мо Београд!“. Ова иницијатива, наводно покренута против криминалног пројекта „Београд на води“, који са арапским тајкунима спроводи Вучићев издајнички режим, у почетку је личила на безазлене шетње савамалских хипстера жељних медијске пажње. Међутим, након што је цела ствар добила шири контекст, сваком здравомислећем човеку постало јасно да читава прича око фамозне „паткице“ није нимало безазлена.

За кратко време ови протести задобили су симпатије многих Београђана, али и житеља других градова у Србији, пре свега због свог, како су медији и организатори протеста приказали, антирежимског карактера, као и због емпатије изазване контроверзном смрћу чувара градилишта у Савамали на коме су пре два месеца усред ноћи од стране „непознатих“ лица порушени објекти. Многи млади људи, притиснути недаћама и неповољним условима за живот, које је произвео Вучићев режим, наивно су узели учешће у овим протестима, не схватајући ко заиста стоји иза њих.

Па ипак, више је него јасно да су ови протести финансирани од стране Запада који њима жели да Вучића и његове политикантске пијуне држи на кратком ланцу како би спречили евентуална скретања са евро-атлантског геополитичког курса. Интерес западних центара моћи је да у Србији имају своје послушнике на власти који ће беспоговорно испуњавати све њихове налоге, а ревноснији од Вучића у томе су само либерални кловнови из такозваног „невладиног сектора“, чији се штетни утицај одавно шири Србијом.

Тактика толико пута примењивана у другим земљама на сличним протестима, видљива је и овде – иста иконографија, исте идеје и пароле, исти људски (не)сој који води протесте... Чак је и симбол протеста (жута паткица) већ виђен у неким земљама, попут Бразила и Кине, где је представљао симбол бунта и револуције, али и крвавих размирица између такозваних невладиних организација и актуелних режима.

Јачање прозападног НВО сектора, финансираног од стране евро-атлантских моћника, отворено помажу и стране амбасаде у Београду, чији се високи званичници поносно шетају са својим овдашњим поданицима. Рад овдашњих невладиних организација јасан је показатељ карактера и квалитета људи који их воде. Како они чине окосницу покрета „Не да(ви)мо Београд“, представићемо најистакнутије и најгласније појединце који стоје иза ових протеста:

Радомир Лазовић – званични вођа протеста, познат по томе што је 2011. године са својим истомишљеницима упао у новосадску касарну „Др Арчибалд Рајс“, желећи да је претвори у „Друштвени центар“. Под изговором „недостатка приступачног простора за независне културне, спортске, образовне и друштвене активности“, поменути шљам безуспешно је покушао да узурпацијом војне имовине створи свој полигон за духовно и физичко тровање омладине. Лазовић, иначе, блиско сарађује са „Центром за културну деконтаминацију“ Борке Павићевић.

Симон Симоновић – вођа НВО „Европа нема алтернативу“ и велики заговорник идеје о „независном Косову“ и „култури Европске уније“, који притом јавно ниподаштава културне тековине србског народа. Познат је по кампањи прелепљивања плаката са натписом „Косово је Србија“ плакатима са ликовима америчких председника.

Илир Гаши – извршни директор фондације „Славко Ћурувија“ чији су главни финансијери Фонд браће Рокфелер, Балкански фонд за демократију (пројекат немачког Маршаловог фонда), америчка Национална задужбина за демократију, амбасада Краљевине Данске и амбасада Аустралије у Београду.

Зое Гудовић – „квир феминисткиња, лезбејка и културактивисткиња“. Уз Сташу Зајовић („Жене у црном“), једна је од водећих личности феминистичке организације „Реконструкција – Женски фонд“, финансиране од стране многих сродних европских организација и појединаца. На овим протестима као говорник не пропушта прилику да на волшебан начин доведе у везу измишљени геноцид у Сребреници са рушењем барака у Савамали.

Анита Митић – директор „Иницијативе младих за људска права“. Ова иницијатива позната је по активном учешћу у перформансу „7000“ који је имао за циљ да Србе прикаже као геноцидни народ. Сваке године ова НВО у Тузли обележава годишњицу „злочина“, које је наводоно починила Војска Републике Србске.

Поред издајничког подмлатка, моралну и логистичку подршку протестима дају осведочени србомрсци попут Борке Павићевић, Наташе Кандић, Јелене Милић, Весне Пешић и многих других.  У старој гарди издајника умешаних у ове протесте, своје место је нашао и Срђа Поповић – професионални револуционар, некадашњи вођа „Отпора“, који је након петооктобарске револуције у Србији са својом организацијом „Канвас“, састављеном од бивших отпораша и других америчких плаћеника, организовао и потпомагао „наранџасте“ и сличне револуције у Украјини, Грузији, Белорусији, Египту, Либији, Тунису, Вијетнаму, Венецуели, Филипнинима, Ирану, Азербејџану, Пољској, итд.

Поред горе поменутих либерално-фундаменталистичких креатура, ударну песницу покрета „Не да(ви)мо Београд“ чине и припадници левичарских организација као што су Маркс21, Анархо-синдикалистичка иницијатива и СКОЈ. Занимљиво је да се ове организације јавно представљају као антикапиталистичке, али им то ни мало не смета да шетају раме уз раме са онима који и не крију да су финансирани од стране разних америчких и евроунијатских фондова сорошевског типа. Ово, ипак, не чуди када се у обзир узме карактер анархо-комунистичких идеја које, увијене у разна социјал-утопијска паковања, у себи крију духовни и идеолошки отров и србомржњу.

Тужно је, међутим, што су ове протесте подржали и понеки (номинални) родољуби – како појединци, тако и читаве партије које се бусају у груди својим „патриотизмом“. Њихова подршка „другосрбијанским“ плаћеницима је још један у низу доказа да је званична (партијашка) патриотска сцена на странпутици. Да ли због незнања и незрелости њихових вођа и идеја које прокламују, или пак због незајажљиве жеље да се на било који начин докопају власти и постану битнији фактор него што тренутно јесу, поједини квази-националисти би се удружили и са црним ђаволом само да би Вучићу видели леђа. Као да се не сећају ДОС-а, 5. октобра 2000. године и свих последица које је проузроковало шуровање тадашњих „патриота“ са демо(но)кратским издајницима.

Активисти Србске Акције су вече пред последњу шетњу Сорошевих плаћеника пригодним налепницама недвосмислено изразили свој став о „другосрбијанском“ оргијању београдским улицама. Такође, нашом акцијом желели смо да покажемо да Вучића и његове политиканте на власти никако не сматрамо бољом опцијом од отворених србомрзаца који у Србији покушавају да изазову још једну обојену револуцију. Ове две, наизглед сукобљене опције, заправо су две стране истог новчића из џепа евро-атлантских окупатора који србском народу подмећу привидну могућност избора. Јер било који од наведних табора Србију води у све дубљу духовну, економску и егзистенцијалну кризу.

Прозревши њихову подметачину, поручујемо им:

Ни Вучић, ни ,,паткица“!

 Не давите Србију!

Врх стране