О македонском расколу и аутокефалности

29. маја 2022. / Коментар

Када је недавно обзнањен излазак из раскола тзв. Македонске Православне Цркве (МПЦ) и њен повратак у статус аутономне архиепископије у склопу Србске Православне Цркве (СПЦ) нисмо се оглашавали, нити ликовали, јер је све било доста магловито и чудно, тим пре што су (бивши) расколници из Скопља, изјављивали тим поводом, како очекују што скорије добијање аутокефалности. Нажалост, патријарх Порфирије у своје име и име Сабора СПЦ, на заједничкој Литургији у Скопљу на дан Светих Ћирила и Методија, изразио је пуну подршку идеји о аутокефалности тзв. МПЦ и најавио спровођење исте у дело. Још ћемо видети на који начин и под којим условима ће то бити спроведено, па ћемо на основу свих тих чињеница, дати коначан суд.
На основу до сада познатих чињеница и интерних образложења која смо сазнали, не можемо наћи никакво смислено оправдање за такав потез Патријарха и Сабора.
Врло је могуће да је наша јерархија деловала под притиском избегавања по сваку цену (отвореног) сукоба са актуелном цариградском јерархијом. Али по нама, то тек није ваљани аргумент, јер та јерархија на челу са патријархом Вартоломејем, одавно је огрезла у духовно одступништво.

По нашем расуђивању, главни разлог због којег Црква у Македонији не треба да буде аутокефална јесте црквено-духовне природе, а други разлог, такође нимало небитан, јесте националног карактера, али о томе мало касније.
Пре свега, јерархија која је 55 година пребивала у расколу, иницираном од стране тадашње комунистичке власти, апсолутно је незрела и неспсобна да сама собом духовно руководи. Притом, много је мање неспособна за то била у моменту ступања у беспуће раскола него што је то данас, када је услед удбашке инструкције и удбашког кадрирања од 1967. године на овамо, као и услед негативних последица дејства самог раскола, духовност код њих скоро сасвим пресушила. Доказа за очајно духовно стање у тзв. МПЦ има много, и са њима је упознат свако ко је задњих година и деценија походио светиње које је узурпирала расколничка јерархија.

Из наведеног происходи да такво признање аутокефалности, потпуно обесмишљава протеклих 55 година непризнавања исте.Наиме, да је македонствујућим расколницима икада пре нуђен овај аранжман (да изађу из раскола па да им убрзо затим СПЦ да аутокефалност), на то би они увек пристали, али то им наравно никада није пре ни нуђено. А сада овакво настројење Патријарха и Сабора, делује као што рекосмо, као да потпуно обесмишљава протеклих 55 година недавња аутокефалности. Испада по томе, да су они 55 година неправедно малтретирани са непризнавањем, и да је владика Јован Вранишковски оправдано прогањан током протекле две деценије. А знамо да није тако.

Друго, јерархија тзв. МПЦ, огрезла је у политикантство, квазинационализам и историографско шарлатанство. Сам узрок стварања тзв. МПЦ јесте антисрбско деловање и антисрбски план комунистичког режима. На том темељу, све до данас јерархија тзв. МПЦ води политику кривотворења црквене традиције на тлу Србске Македоније - земље која је у једном раздобљу представљала језгро србске средњевековне државе. Древне задужбине србских владара у Македонији, излагане су насиљу македонствујућих србомрзаца, у смислу кривотворења историје ових светиња и прећуткивања чињеница о србским задужбинарима. А сви храмови подигнути на тлу Македоније у време србске црквене власти, јесу србски православни храмови, почев од немањићких задужбина, па до храмова подигнутих од 1913-1967. године.

Стога, не можемо никако подржати било какву одлуку која не уважава наведене чињенице, засноване пре свега на црквеним принципима али и на националном интересу. Нисмо нереални, нисмо максималисти, нити острашћени. Јасно је да за решење ситуације са мaкедонским расколом треба бити спреман на компромис и на снисхођење ради љубави. Али потпуно повинивање супротној страни није компромис. Нити истинске љубави може бити мимо истине и без макар делимичног покајања и преумљења, оних којима се попушта и уступа. А тога колико видимо, нема ни у назнакама.