О нашем небеском заштитнику и молитвеном заступнику

04. мај 2014. / Блог

Свети владика Николај Велимировић, епископ жички и охридски, није само значајна историјска личност; он је по речима Светог Јустина Ћелијског – највећи Србин после Светог Саве. Ви знате каква је улога Светог Саве у животу нашег народа. Најкраће речено, Свети Сава је духовни отац србског народа и просветитељ србске земље. Онај који је утврдио наш народ у Истини и Правди Христовој. То је највећа и најзначајнија улога коју један човек може имати у историји једног народа. То је дело не само херојско и не само светитељско, већ је по својој суштини и свом значају – апостолско. Зато Светог Саву и поштујемо као равноапостолног, јер је по своме животу и своме делу заиста раван (једнак) светим Апостолима, оним првим ученицима и следбеницима Господњим који су Благу (радосну) Христову Вест понели у свет и упознали многе народе са једином правом вером у Јединог истинитог Бога. Знајући ово, можемо схватити колико је велика и значајна улога и Светог владике Николаја, који заиста јесте највећи Србин после Светог Саве.

Тешко је сажети владикино житије у једно кратко предавање. Зато ми немојте замерити ако не одговорим на прави начин вашој знатижељи.

Геније из Лелића

Свети владика Николај је рођен на Туциндан (4. јануара по Новом календару) 1881. године, у селу Лелићу недалеко од Ваљева. Овај крај, данашњи Колубарски округ, дао је многе велике људе, многе знамените Србе. Mало даље, источно од Лелића, у селу Струганику, рођен је велики и бесмртни војвода Живојин Мишић. Владика је на крштењу добио име Никола. Био је син једноставних и побожних србских сељака, Драгомира и Катарине. Да је Божија промисао одредила Николу, будућег Николаја, за велика дела видело се још од његовог најранијег детињства. Тако је познато да је, док је још био сасвим мало дете, чудом спасен од неког разбојника, који га је отео желећи да Николиног оца уцени за новац.

Образовање будућег светитеља почело је у манастиру Ћелије, у коме се налазила сеоска школа. У ову школу долазила су деца из села удаљених и по 20 километара, па је пространи манастирски конак претворен у интернат. Пошто је Никола по природи био мален и мршав, а његова кућа је била удаљена неких 5 километара од манастира, отац га је уписао у манастирски интернат.

Никола се показао као врло надарен дечак и учење је за њега ишло глатко. После завршетка основне школе, а потом и гимназије, спремао се да упише Војну академију, али га је медицинска комисија одбила због ниског раста и мршавости. Тада је мали Никола крочио на стазу коју му је Провиђење одредило – започео је школовање у београдској Богословији. И као ученик Богословије био је веома успешан. Посебно је било запажено његово проучавање Његоша, кога је као песника и мислиоца веома волео.

Ево једне анегдоте из периода његовог студирања. Када је полагао испит из Произношења црквене беседе, Николај је уместо испитног питања добио чист лист папира. Али то није било случајно. Он је већ био познат као даровит беседник и професору је било интересантно да види шта ће даровити младић из околине Ваљева „извући“ из буквално чистог листа папира. Млади богослов се није збунио и почео је беседу, препознатљивим за његово стваралаштво, поетским стилом:

„Чист је лист, док на њему још није ништа написано.

Чист је дан, док у њему нема никакве магле.

Чисто је небо, док још на њему нема облака.

Чисто је железо, док на њему још нема рђе.

Чиста је душа, кад у њој више нема места за грех.“

Од 1904. године будући владика своје школовање наставља у Немачкој, потом у Швајцарској, где стиче титулу доктора теологије, а затим и у Великој Британији, где постаје доктор филозофских наука. Ову другу докторску дисертацију морао је да одбрани у Женеви, и то на француском језику. Иначе је одлично владао француским, немачким и енглеским језиком. Ето какав је блистави научник био будући владика Николај!

Међутим, упркос великим титулама, у отаџбини су га чекала искушења. Злуради завидници нашли су формални повод да га понизе. Наиме, неко се сетио да Никола нема диплому завршених старијих разреда гимназије, пошто је Ваљевска гимназија била шестогодишња, па су му све европске дипломе проглашене неважећим. Тако је двоструки доктор наука из Берна и Оксфорда, у својој земљи ванредно полагао седми и осми разред гимназије.

Монах Николај

Баш у то време из Берна добија понуду да заузме место главног уредника угледног теолошког часописа, који је излазио на три језика, али се Николи догађа нова животна прекретница. Тешко је оболео од дизентерије. И док су лекари очајнички покушавали да му спасу живот, Никола је дао завет Богу да ће, ако оздрави, сав свој живот до краја посветити „служењу србској Цркви и народу“. Након оздрављења, по благослову митрополита Димитрија (Србска Црква је тада још увек била у статусу митрополије; Патријаршија је обновљена тек после Првог светског рата) ступа у манастир Раковица. И тако, искушеник Никола постаје монах Николај, а убрзо је рукоположен и за јеромонаха. Тако је почео мисионарски рад будућег светитеља. Митрополит Димитрије затим Николаја шаље у Русију, где је он поклонички обишао многе руске светиње и ту директно осетио и спознао ширину и дубину руске православне душе.

Вративши се из Петрограда, јеромонах Николај је на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана, одржао своју прву проповед у београдској Саборној цркви. Како је описао један очевидац, зидине Саборне цркве ништа слично томе нису доживеле. „Људи су се тискали у препуном храму, покушавајући да упију сваку реч новог проповедника и сам, већ остарели краљ Петар слушао је проповед зауставивши дисање. Тако је био велики говорнички дар свештеномонаха и тако су божанствено биле проникнуте његове речи да је по завршетку проповеди народ у један глас узвикнуо: живео!“ Отада па све до данас, Свети владика Николај Велимировић је због свог беседничког дара у читавом православном свету познат као нови Златоуст или Златоусти 20. века.

Тек што је почео Први светски рат, а председник ондашње владе Никола Пашић срео се са Николајем Велимировићем у Нишу, који је постао ратна престоница. Пашић је замолио младог јеромонаха да отпутује у Енглеску и Америку и покуша да окрене тамошње јавно мњење у корист Србије. Србски Златоуст је у иностранству провео четири године, од априла 1915. до априла 1919. године. За то време наступао је у црквама, на факултетима, у ресторанима и хотелима, али и просто на трговима. У прво време, док још није постао познат британској јавности, морао је да на себе скреће пажњу свирањем на фрули. Стајао би тако на улици и свирао србске мелодије, а када би се окупило довољно слушалаца, Николај би прекидао музицирање и од музичара се претварао у говорника.

Као по правилу, реч је полазила од духовне теме, после чега су Енглези, а касније и Американци, сазнавали о поробљеној Србији, о аустроугарском терору, о непокорном србском народу и албанској голготи србске војске. Осим живе речи, јеромонах Николај је за само четири године написао и објавио 14 књига на енглеском језику, које су дубоко потресле британско друштво. А док је боравио у Америци, задобио је симпатије не само православних хришћана, него и протестаната и римокатолика.

Команда Антанте је касније признала да је за време рата Николај Велимировић био „Трећа србска армија“, а чувени србски научник Михајло Пупин је тада рекао: „То што је у средњем веку у иностранству за Србију урадио Свети Сава, то је ових дана код Англосаксонаца за Србију урадио Николај Велимировић“.

Учитељ покајања, свенародни владика

По завршетку рата, јеромонах Николај је постао епископ жички, али је ускоро пребачен у Охридску епархију. Боравак у Македонији, која се тада сматрала Јужном Србијом, од 1920. до 1934. године, био је преломан у Николајевом животу. Управо тамо и управо тада се „рађа други Николај“. Како је то казао један наш епископ: „Николаја генија замењује Николај светитељ“.

У Охриду је владика Николај написао нека од својих најчувенијих дела: Омилије, Молитве на језеру, Охридски пролог. За Охридски пролог ће вам сваки духовник рећи да га мора имати сваки православни дом. Зато, ко није нека набави и чита Охридски пролог.

Постоји једна духовита анегдота у вези са Охридом. После Другог светског рата, када су га комунисти осудили као „издајника“ и „непријатеља“, владика Николај је живео у избеглиштву, у Америци. Једном је тако путовао авионом и кад су били изнад океана, авион је изненада почео да понире и да се криви лево–десно. Путници се наравно узнемире, али је пилот успео да исправи авион, који је затим наставио да мирно лети кроз ваздух. Настала је велика тишина. Ту тишину наједном прекину владика, који гласно рече: „И право је Господе“. Сви путници се окрену да виде ко је то рекао. Када се авион спустио на аеродром, свештеник који је био у пратњи владике, упита га као у шали: „А шта Вам значи оно у авиону: И право је Господе“? Владика се осмехну и рече: „Помислио сам да ћемо пасти у море, па сам себи рекох: зар није било места у целој Европи и Америци за мој гроб, него да ме поједу рибе. Али се сетих колико сам ја риба појео у Охриду те рекох: И право је Господе да и мене рибе поједу“.

Владика Николај је у Охриду купио велику и лепу кућу са лековитим извором у дворишту и ту основао сиротиште које је назвао „Богдај“. У Богдају је отхранио и васпитао мноштво деце без родитеља. У Охриду је почео да показује и дарове које Бог поклања само највећим од Својих угодника – људима најчистијег срца, највећих духовних подвига и најватренијих молитава. Владика Николај је несумњиво имао дар прозорљивости. „Гледао је човека мало погнуте главе, очима је продирао у саму душу. Сви смо, без разлике, били свесни да он зна нашу мисао и пре него што чује одговор на постављено питање.“ Ово је цитат из сјајне књиге Монах Калист, коју вам такође срдачно препоручујем. Могао је видети и будуће догађаје, а својим је молитвама исцељивао људе. Једном је тако, на дан своје Крсне Славе, дошао у своју родну кућу и затекао свог оца Драгомира тешко болесног. Николај је пришао постељи и ободривши болесника, обратио му се, као шалећи се: „Мораш одмах да оздравиш! Вечерас долазе гости. Ко ће да их дочека?!“ Затим се владика наслонио на кревет, а главу је спустио на груди свога оца и дуго, дуго се молио у себи. Кроз пола сата Драгомир је устао са одра потпуно здрав. Касније је признао: „Први пут у животу бојим се свог сина.“

У време свог боравка у Охриду, владика Николај је почео да руководи и покретом који је назван „Народна хришћанска заједница“, али је у народу био познатији као богомољачки покрет. Богомољачки покрет је настао спонтано, уједињавањем православних братстава којих је било по градовима и селима широм Краљевине Југославије. За разлику од хришћанских покрета насталих у другим земљама, који су окупљали углавном интелектуалце, србски Богомољачки покрет се јавио у дубини народа и окупљао је просте људе који су проповедали Јеванђеље, издвајајући се из народне масе чистим православним живљењем. Владика Николај је овако описао настанак Богомољачког покрета: „Неколико честитих и хришћанским духом просветљених сељака не могаше више да гледају како људи отпадају од вере, решише да у име Божје поведу озбиљну борбу са грешним животом, пођоше у народ да попут светих апостола проповедају Христову науку о спасењу и да позивају народ на покајање“.

Овај покрет је имао да изврши морални и духовни препород, јер је после Првог светског рата дошло до пада морала и духовности у србском народу. Ситуација је у многоме била слична данашњој. Уредник званичног листа Богомољачког покрета, Драгољуб Миливојевић, у једном тадашњем тексту је написао да је Православље „у нашем народу заљуљано. У наш народ који је много заборавио цркву и Бога увлаче се све више многи греси, многа зла. Наша црква стоји као немоћна пред тим догађајима. Она мало предузима.“

И заиста, Богомољачки покрет је помогао својој Цркви онда када је то било најпотребније. Богомољци организују саборе по свим србским земљама; супротстављају се комунистима и сектама, којих је и у оно време било много; штампају духовне књиге и часописе, који су до тада били велика реткост; свештеницима постају глас савести; испуњују учионице србских богословија; обнављају манастире, а монахе подстичу на ревност.

Духовно семе које је владика Николај бацио на ливаду народне душе почело је да даје плод у свој својој духовној пуноћи тек после Другог светског рата, када су православна вера и Црква, као уосталом и цео србски народ, подвргнути страшним искушењима. У тим тешким годинама пројавила се духовна сила и издржљивост србског народа, у првом реду богомољаца. Духовна борба владике Николаја и утицај свенародног Богомољачког покрета продужава се до дан-данас.

Светитељ Николај

По жељи Архијерејског Сабора и побожног народа Шумадије, владика Николај је 1934. године враћен на трон жичке епархије. Када је 1936. и 1937. тадашња влада Краљевине Југославије желела да србском народу наметне Конкордат, којим се римокатоличкој цркви давао повлашћени статус у држави, владика Николај није могао остати по страни. Устао је у заштиту свог народа и своје цркве и захваљујући његовом огромном угледу Конкордат је пао.

А онда је дошао Други светски рат. Својом трагичном грешком – пучом 27. марта 1941, Србија је на себе навукла бес Немачког рајха који је тада био у великој ратној експанзији. Немци су распарчали Краљевину Југославију, окупрали Србију и хапшњем патријарха Гаврила Дожића и владике Николаја Велимировића покушали да обезглаве Србску Православну Цркву. Владика Николај и патријарх Гаврило су најпре били заточени у манастиру Љубостињи, затим су крајем маја 1943. пребачени у манастир Војловицу код Панчева, а пред крај лета 1944. Немци су их у највећој тајности спровели у концентрациони логор Дахау у Немачкој. Своје тамничке дане владика Николај је провео у даноноћном раду и молитви. У Љубостињи је написао своја позната дела: Теодул, Средњи систем, Стослов о љубави и друге списе, а у логору Дахау написао је једну од својих најзначајнијих књига – Кроз тамнички прозор: поруке србском народу из логора Дахау.

Владика Николај и патријарх Гаврило су најзад ослобођени децембра 1944, захваљујући великим напорима Димитрија Љотића. Супротно комунистичкој пропаганди, Димитрије Љотић није био издајник нити злочинац, већ ватрени родољуб и велики православни мислилац кога је владика Николај веома ценио. По свом ослобођењу, владика Николај и патријарх Гаврило су се придружили србским националним снагама које су се пред надирућом Црвеном армијом морале повући у Словенију. Тамо је дошло до уједињења свих оних који су се борили за Краља и Отаџбину и био је припреман одлучан отпор комунистима, али до ове одсудне битке ипак није дошло.

Владика Николај је потом кренуо трновитом стазом емиграције, да би у белом свету за свој народ урадио више него што се у том тренутку могло урадити у отаџбини, у којој су власт приграбили комунисти. Скоро скрхан душевним и телесним болом, у Америку је стигао 1946. године, али је нашао снаге да настави свој црквени и мисионарски рад. Из овог периода потичу његова дела: Касијана, Земља недођија, Жетве Господње, Диван и друга.

Као што му певамо у тропару, Свети Николај Жички и Охридски је учитељ покајања и свенародни владика, и он је то данас као што је био у оно време, пре више од пола века. Његова дела имају непролазну вредност. Његове речи настављају да нам, попут светила у тами, показују једини прави пут нашег живота – живота личног и живота народног. Једини пут до врлине, до слободе, до спасења. И зато се поукама Светог владике Николаја треба стално враћати. Треба их ишчитавати свакодневно. Ја сам за ову прилику изабрао неколико, које углавном потичу из два посебно важна владикина дела – Национализам Светог Саве и Речи србском народу кроз тамнички прозор. Видећете да су актуелне и веродостојне данас, као што су биле и онда када их је владика изговорио или записао.

„Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Јер слобода или је чиста или никаква. Или Златна Слобода, нераздвојна од Часног Крста, или никаква.“

„Ми смо деца Божија и људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове будно чувала стражу на капијама Европе, да племена слабије расе и ниже вере не би узнемиравала крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу хришћани.“

Ето вам најтачније дефиниције србског националног идентитета!

„Ако ћемо да се хвалимо прецима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост.“

„Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури.“

„Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем.“

„Такав је начин Божији одувек, да када добар човек или народ сагреши, Бог шаље на њега горег од њега.“

„Када крштени наруже Крст безакоњима својим, онда Свевидећи допушта да га некрштени још више наруже. Да би се крштени сетили и застидели. Јер Му је сношљивије велико ругање од некрштених него мало од крштених.“

„Вера, поштење, послушање и трпљење – то је укратко био типик сваког србског дома.“

„Вера је једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног.“

„Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто.“

„А ти, Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу, и Он ће те осветлити и спасти.“

„После свих перипетија и свих лутања Срби се морају вратити на идеју свог великог вожда Карађорђа: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него Небеског, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу.“

„Ако желиш поправити свет, поправи прво себе. Ако желиш поправити државу, поправи прво себе. Ако желиш поправити народ, поправи прво себе. Ако желиш поправити своје село, поправи прво себе. Ако желиш поправити своју задругу, поправи прво себе. У свему, дакле, почни од себе, и поправи прво себе. А како може човек поправити себе, о том постоји само једна једина наука у свету, која се зове Наука Јеванђелска.“

„Борећи се за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једину живу истину, и за једини истинити живот. А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће.“

Цитираћу за крај једног нашег епископа, који је са правом казао да је „Србска Православна Црква од Другог светског рата до данас живела и живи од дела и труда Светог владике Николаја. По оној јевнађељској: Један је који сеје, а други који жање. Владика Николај је сејао неуморно, а ми плодове његове сетве жањемо, благодарећи Богу. Но, Николај и даље сеје: својим књигама, својим светим моштима, својим топлим богоугодним молитвама, пред престолом Свевишњега. Зато је он био, јесте и биће највећи духовник у србском народу после Светог Саве“.

(Беседа одржана у Нишу 3. маја 2014, на прослави Крсне Славе Србске Акције)