Почетком септембра десила су се два догађаја у Србији која су изазвала велику пажњу јавности. Први је сахрана генерала Ратка Младића, а други је расписивање парламентарних избора за 25. октобар.
На десетине хиљада људи окупило се на сахрани генерала Младића, која је узбуркала политичку сцену у земљи и свету. Због ње је потпредседница тзв. Европске комисије Каја Калас отказала посету Србији, муслиманско Министарство спољних послова повукло је особље из амбасаде у Београду, а из окружења су се чуле разне антисрбске пароле и поруке. Неокомунисти и либерали у Србији падали су у хистерију због броја људи који је дошао на сахрану, као и због реакције србског народа на Младићево упокојење.
Међутим, Вучићев режим је све урадио да сахрану минимизира, јер ни у ком случају није могао да спречи њен величанствен карактер, па је решио да је исконтролише, за шта је претходно добио одобрење својих ЕУ газда. Они имају пуно разумевања за његове пропагандне маневре вршене у циљу глуматања патриотизма и прекривања огољене издаје патриотским плаштом.
То да су му газде одобриле организацију сахране јасно је на основу званичне објаве из Брисела, у којој се у његову одбрану појашњава како сахрана није била државна. И заиста није. Вучић није присуствовао сахрани да би избегао да компромитује себе код својих шефова, а зарад контроле штете на сахрану је послао своје полтроне, са циљем да све прође без лоших последица по режим.
Уз то, уместо нерадног дана, сахрана је одржана радног дана, и далеко од центра Београда, како би дошло што мање људи. Није на сахрани било високих официра Војске Србије, војници који су пратили ковчег генерала нису били у парадним униформама Гарде, а војне почасти које су указане следују сваком бившем официру ЈНА.
Вучић, наравно, није присуствовао сахрани, већ је „дугом руком“, преко таблоида, марионета из редова министара и свог сина, послао поруку својим бирачима како он наводно поштује покојног Генерала.
Сахрани је присуствовао и син истог оног Ивице Дачића који се хвалио хапшењем Генерала, и које је изведено док је он био министар унутрашњих послова. Тада је и Вучић поздравио хапшење генерала Младића и бруталну издају коју су починили тадашњи властодршци на челу са Тадићем, Дачићем, Микијем Ракићем и другим изродима.
Са друге стране, антисрбска опозиција осудила је овакву сахрану генерала Младића и оптужила режим да „велича злочинца“. На тај начин је практично дала подршку режиму пред изборе, док се тзв. студентска листа очекивано није оглашавала поводом овог питања. Несумњиво је да леволиберални шљам који води „пленуме“ мрзи Генерала, али мора да води рачуна да се додатно не замера преосталом родољубивом делу потенцијалних гласача, па су стога одлучили да „мудро“ ћуте.
О „чистки“ у тзв. студентском покрету
Ћутање о Младићу није толико удаљило потенцијалне националне гласаче студентске листе колико „чишћење“ Мила Ломпара и пронационалних кадрова са исте. Наиме, Ломпар је од почетка наивно и ватрено подржао тзв. студентски покрет и, као либерални националиста, био је од стране многих виђен за једног од кандидата на студентској листи, па чак и носиоца — међутим, „студенти“ су рекли не, тачније, не они него њихове и Вучићеве заједничке газде из иностранства.
Од почетка протеста и блокада на факултету говорили смо да ће наивни родољуби који су подржали „студенте“ бити разочарани. И то се ових дана дешава. Од почетка је било очигледно да антисрбски чиниоци у потпуности контролишу „студентски“ покрет, на шта смо и указивали. Колики је то канцер, види се сада и на основу исхода гласања за Мила Ломпара.
Наиме, од 83 делегата „Централног пленума“, само 23 је гласало за то да он буде на листи, а чак 59 да не буде. И тих 23 углавном нису никакви националисти, него су то представници оних „пленума“ који сматрају да листа треба да буде „баланс између грађанског и националног“. Дакле, преко 70 одсто пленумаша је подржало безобзирну „чистку“ националиста.
И потпуно је небитно да ли су „вето“ (који подразумева стављање на гласање предлога да неко — у овом случају Ломпар — буде на листи) уложили новопазарски или неки други србомрсци. Нити да ли је Бојан Пајтић или неки други антисрбски политикант наговестио такав епилог. Битно је то да су „пленуми“ гласали и понизили истог тог Ломпара који се претходно клео у њих, и тиме показао своју потпуну политичку и идеолошку недораслост.
Неизвесно је у којој ће мери „чистка“ родољуба умањити шансе „студентске листе“. У извесној мери сигурно хоће, јер ће један незанемарљив број национално опредељених људи одустати од гласања за „студенте“.
Са друге стране, извесно је да ће један број национално опредељених људи, који од почетка наивно подржавају „студентски“ покрет, наставити и даље да га подржава, иако са много мање ентузијазма. Гласаће, дакле, за „студенте“, јер су „навучени“ на то. Скоро две године се одушевљавају „студентима“ и сада им је глупо да признају и себи и другима да су били у тешкој заблуди. Ту су их „студенти“ (тачније њихове газде) обманули врхунски, ефектније него што Вучић обмањује своје гласаче преко Информера и Пинка. Махали су им Ломпаром скоро две године, док их нису „навукли“, и онда им, уместо Ломпара, подметнули неке „студентске“ црвене кмере, педере, феминисткиње итд., на челу са Јовом Бакићем и пуленима Динка Грухоњића.
Дакле, један немали број Срба родољуба (заједно са свим „грађански“ оријентисаним бирачима) гласаће 25. 10. за савез сорошеваца и екстремних левичара. То је заиста „уметност“ демократске манипулације.
Као што смо још у саопштењу од 1. 2. 2026. истакли — антисрбски медији су протежирали Мила Ломпара, управо зато што су им требали људи који ће протесту дати и привид родољубиве примесе, како би протест имао наличје свеобухватности. Требале су им и масе родољуба, масе које умножавају број учесника тог лажног бунта. Кључно им је то што је кормило „бунта“ све време чврсто у антисрбским рукама, и што се сходно томе у датом тренутку могу ослободити непотребног терета.
Требало им је на почетку то наличје свеобухватности, које су стекли уз помоћ наивних родољуба и које уживају и данас. Али онда, као да је у неком тренутку процењено (наређено) да им сами родољуби више не требају у покрету чак ни као „мирођија“, јер су испунили своју сврху, с обзиром да оптимални циљ није – рушити Вучића, већ постати јака „грађанска“ опозиција која ће чекати из прикрајка да преузме власт када њихове и Вучићеве заједничке газде одбаце овог другог као испушену муштиклу.
Засада, ционисти, атлантисти и ЕУ према лажним бунтовнкцима („студентима“) имају маћехински однос, јер је до даљњег њихов примарни мезимац — Александар Вучић. О томе сведочи и поменута објава из Брисела поводом Младићеве сахране. Друго, лажни бунтовници су, по свим кључним идеолошким ставкама, на линији режима. И заједно са њим јесу део система мондијалистичке окупације Србије.
Зато понављамо да ова борба између две антисрбске опције није србска борба. Није наша борба.
Наша борба неће престати док је света и века. И не треба. Ми се боримо, ношени другим духом, за другу суштину. И надамо се да ћемо истрајати на путу Господњем.
Подвиг и борба!