Величанствени догађај доласка Појаса Пресвете Богородице у Србију, и сјајна и масовна реакција србског народа, изазвали су велике фрустрације и огорчење лево-либералних мрзитеља србства и Православља.
Кисели подсмеси и оптужбе да се ми „клањамо предмету“ и да му примитивно приписујемо некаква магијска својства, у суштини нису ништа ново. Одлика духовно закржљалих атеистичких незналица одувек је била вређање нечега што им је непојмљиво, што превазилази њихове уске аршине.
Православни хришћани не обожавају Појас Богородице. Ми се клањамо само Богу – Живом и Истинитом, а светињама указујемо поштовање јер су повезане са онима кроз које делује Божја благодат. Част указана Појасу односи се на Пресвету Богородицу, а преко ње на њеног Сина – Господа Исуса Христа.
Хришћански однос према материји као проводнику Божије благодати врло прецизно је објаснио Свети Николај Србски. То је учење Цркве које сваки добронамеран човек може да разуме.
Иронија је у томе што нас хришћане за наводно „обожавање материје“ најчешће оптужују људи чија је сопствена философија заснована управо на материјализму. По њиховој догми дијалектичког материјализма, дух је психичка манифестација материјалног. Нема душе, нема духовне стварности, нема ничега изнад материје. Све се своди на економију, интерес, моћ и физички свет.
Зато није чудо што се у таквом погледу на свет највише поштују новац, положај, утицај и идеолошки симболи. Они који исмевају хришћане због поштовања светиња често немају проблем да читав живот подреде стицању новца, материјалних добара или служби политичким идолима.
Они су, дакле, примитивни идолопоклоници – обожаватељи материје. Док православни целивају светињу као знак вере у Бога и загледани су у вечност, богоборци се клањају пролазним стварима овога света, верујући да су моћ и богатство крајњи смисао људског постојања.
Притом, посебно је занимљиво што њима није сметало масовно поклоњење једној специфичној материји – лешу једног рђавог човека. Наиме, многи данашњи подсмевачи, или њихови очеви и мајке, стајали су пре 46 година сатима у реду за клањање лешини србомрсца и ратног злочинца – Јосипа Броза.
Такав сенилни варваризам за њих је норма, а патолошки им смета када се народ сабира око светиње која вековима надахњује веру, наду и моралну снагу. Тада одједном откривају опасност од „сујеверја“ и „магије“.
Њих, стога, и не вређа Појас Богородице као предмет. Вређа их оно што он представља. Вређа их сведочанство да човек није створен да буде морални гмизавац попут њих. Да буде потрошач, гласач или следбеник култа личности.
Фрустрира их чињеница да православна вера и данас покреће људе на покајање, љубав, жртву, подвиг и борбу за добро. Вређа их што, упркос деценијама исмевања и богоборне пропаганде, светиње нису заборављене, а цркве су све пуније младих. Док је неизбежна судбина њихових „вредности“ – гроб и трулеж, тик уз покопану лешину њиховог идола, коју ћемо, ако Бог да, ускоро ископати и избацити са србске земље.
Зато се подсмех србомрзаца, брозопоклоника и богобораца обавезно претвара у нервозу и панику. Јесте данашња млада Србија, као и целокупан данашњи србски народ, далеко од светосавског идеала. Али је још безгранично даље од левичарске жабокречине.
Ред за целивање Појаса Пресвете Богородице сведочи о томе чврсто као стена. Било је у том реду елемената помодарства, то се не може порећи. Али ти елементи никако нису главни покретач.
Да би се истрајало у реду за Појас, потребни су стрпљење и одлучност. Потребно је начинити подвиг. А да би се то постигло, потребна је вера у Бога.
Вера велике већине чекача није теолошки изграђена, то стоји. Али то је вера искрена, која показује да постоји велики потенцијал код Срба и Србкиња данашњице. И тај моментум треба искористити да се људи оцрквене и (п)остану истински синови и кћери Завета. Да буду – деца Неба!
На жалост умирућег богоборног накота, а на радост наших светих и славних предака.
Подвиг и борба!