Политичке актуелности и наша „љотићевштина“

07. маја 2013. / Коментар

Акценат непријатељске пропаганде против србског национализма данас, често настоји да као оличење истог представи било наказне пројаве псеудо-четничког, сенилног дивљаштва и сличних кабадахијских испада, или пак бесмислене комеморативне и јалове изливе патетике. Насупрот таквим антисрбским отровима и кукавичјим јајима, Србска идеја данас више него икад вапије за својим аутентичним националистичким изразом, какав смо некада имали у зборашима и осталим политичким посленицима Недићеве Србије, које је одликовала авангардност, господственост, као и интелектуална, етичка и идеолошка супериорност. То је пут Србске Акције, као савремени израз зборашке идеје србског народног социјализма.

У сенци победоносне празничне светлости Христовог Васкрсења, као и претходних година, промаља се муљ политичке колотечине домаћих актуелности, из којих извире прегршт проблема и недаћа са којима се суочава савремени србски човек, како на личном плану тешког социјалног статуса, тако и на плану ширих оквира друштвено-националних беспућа. Ипак, недовољан број данашњих Срба се заиста и труди да, прослављајући Васкрслога Христа, пронађе у Његовој јеванђељској науци утеху, открије смисао тежње ка вечности и препозна пут победе на коме може достојанствено живети или јуначки мрети, али не може изгубити! Јер србски народ није и не може бити несој пајаца и нарикача, већ херојски сој ратника и стваралаца.

У таквим несрећним околностима, оштрица оног национално свеснијег дела данашњих генерација Срба (тачније, њен данашњи прилично иступљени и истрошени остатак) прожета је углавном тек обичним негодовањем против режимске клике, пре свега негодовањем против текуће издаје Косова и Метохије и генерално против издајничког држања актуелних властодржаца.

Нужност достојанственог стилског израза и правилне идеолошке поставке

Уз све то, акценат непријатељске пропаганде против србског национализма данас, често настоји да као оличење истог представи било наказне пројаве псеудо-четничког, сенилног дивљаштва и сличних кабадахијских испада, или пак бесмислене комеморативне и јалове изливе патетике.

Насупрот таквим антисрбским отровима и кукавичјим јајима, Србска идеја данас више него икад вапије за својим аутентичним националистичким изразом, какав смо некада имали у зборашима и осталим политичким посленицима Недићеве Србије, које је одликовала авангардност, господственост, као и интелектуална, етичка и идеолошка супериорност. То је пут Србске Акције, као савремени израз зборашке идеје србског народног социјализма. Јер само такав пут и таква идејаприличи великом народу какав је наш србски, који се својим богомданим потенцијалима може мерити са умно и уметнички најдаровитијим народима планете и кога по лепоти, јунаштву и физичкој снази, тешко ко може надмашити. Србски народ није и не може бити несој кукавица, пајаца и нарикача, већ херојски сој ратника и стваралаца!

Све док родољубиви део србског народа суштински не раскрсти са наведеним наказним појавама, и све док савремени србски род не буде раскинуо са погубном духовном климом која у њему данас преовлађује, бићемо далеко од могућности да србске земље крену путем препорода, и да једног дана уопште имамо иоле домаћински уређену државу, посебно велику, уједињену и снажну, каква и приличи слави нашег народног имена. Но, и таква држава била би непостојана и на стакленим ногама, без радикалне духовне промене (у односу на данашње стање) и без социјално праведног уређења. Стога, србски националиста не сме остати зачаурен само у површној тежњи за ослобођењем србских земаља од спољњег окупатора и њихових марионета, већ мора схватити и нужност потребе за унутрашњом слободом као поретком у коме нема капиталистичких паразита и где је народ заштићен од хипнозе бездушне рекламаторске и капиталистичке културе.

Како би створили чврст идејни темељ овакве наше визије унутрашње слободе, која је пак предуслов постојаности и дуготрајности спољашње слободе, корисно је изнова разобличавати кључне стубове либерал-демократских догми, који су пак и претеча и покриће савремене политичке мондијализације и евроатлантског фанатизма, који у мањој или већој мери, већ дуже од деценију представља обележје овдашњег антисрбског политикантства и пљачкашке демагогије. Стога, за доследан отпор Систему није довољан само декларативан антирежимски став, већ разобличавање свих идеолошких и духовних стубова политичке демо(но)кратске мондијализације, уз заступање и образлагање одговарајуће политичко-економске алтернативе као моста између најдубљих сила и вредности нашег искона и новог пута данашњице.

Политички тренутак и перспектива националне револуције

Отуда и вечита актуелност наше „љотићевштине“, како недобронамерници називају нашу идеологију, а којој учестало посвећујемо пажњу својим гласилима и активностима. Некима пак и не смета толико она сама по себи, већ им смета њено истицање у текућим „судбоносним тренуцима“. Међутим, наши народни судбоносни тренуци трају вековима, а издајничко држање по питању Косова и Метохије опште је место псеудосрбских властодржаца, још од потписивања Кумановског споразума 1999, када се режим одрекао постојања србске оружане силе на Косову и Метохији, па све до тзв. Бриселског споразума 2013, где се обећава укидање преосталих атрибута србске државности на северу покрајине. Тако да издаја свете србске земље није ствар једног тренутка или једног режима, већ представља процес који траје и који ће трајати све док по милости Божијој, праведна и пробуђена србска рука не преузме кормило нашег народног брода. А до тога неће и не може доћи без ваљане идејне подлоге, чију потребу не разумеју сви они који истрајавају у својој скученој једнодимензионалној перспективи, те не спознају нераскидиве споне између света идеја и политичког тренутка. За разлику од њих, наша „љотићевштина“ носи свест о превасходству значаја духовно-идеолошке изградње србских политичких војника. Зарад његовог духовног и физичког каљења, веома су битне посете нашим светињама, нашим најугроженијим крајевима, као и учешће у масовним и ризичним уличним дешавањима у којима се исказује праведан народни гнев према тајкунско-паразитској касти издајника и политиканата.

С друге стране, међу разним дежурним критичарима налазе се и они који презиру и сам помен наших национал-револуционарних идеја, очекујући притом да се успавани србски род пробуди њиховим истрошеним и кичастим изливима патетике, или пак њиховим псеудо-четничким оргијањем и комедијашењем, а који пак засигурно не могу развластити изроде и ослободити србске земље.

Насупрот њима, пут србске националне револуције јесте дугорочан процес, који се претежно одвија у тишини и испод површине политикантских турбуленција. Не дизачи буке и прашине, већ таква „тишина“ као затишје пред буру, збуниће и застрашити душмане. Она већ ствара армију србског политичког војинства, која ће као незадржива бујица преплавити србску земљу, чим куцне њен час. Час победе наше!