Поводом осамстогодишњице „прве“ србске краљевине

03. јануар 2018. / Блог

У години на измаку (која по нашем древном месецослову још увек траје), доста медијске пажње, посвећено је велиом јубилеју – осам векова од крунисања краљевском титулом Стефана Првовенчаног  - нашег великог и светог владара из благородне лозе Немањића. О играним и документарним серијалима који су настали овим поводом, изјаснићемо се ускоро, а сада ћемо се укратко осврнути на неке историјске чињенице

Наиме, користимо у насловном опису наводнике, јер нити је велики србски владар и светац – Стефан Првовенчани први србски краљ, као што ове године када се навршава 800 година од његовог крунисања, медији у Србији стално понављају, нити је пак та папска краљевска круна значајнија и престижнија од на пример титуле севастократора коју је овај србски владар добио из Цaриграда. Наиме, сама по себи краљевска владарска титула јесте германско-угарског, порекла и у време средњег века, постала је симбол великог папског утицаја на одређену земљу. Титула “карол” (краљ), именована по Карлу Великом, затим старогермански „кенинг” (енг. „кинг”) и староримски „рекс” по папском рангирању сматрају с истоврсним владарским звањима. Словенске владарске титуле су „жупан”, “велики жупан” , „кнез“ и “велики кнез”, а византијске (источно-римске) су „архонт“, „протоспатар“, „севастократор“ „деспот“ и „цар“. Ипак, ова краљевска титула, односно папска круна послата Немањићима, бива оправослављена и србизована када је први србски архиепископ Свети Сава, године 1219 или 1220, као архиепископ смаосталне Србске Цркве лично поновио крунисање свог брата и тимe га дефинитивно утврдио као православног монарха, а Србију устројио као симфонију народне Цркве и народне државе.

Даље, кад смо већ код титуле „краља“ да видимо када је по расположивим историјским документима, први пут неки србски владар постао краљ. По византијском  историчару и монаху Георију Кедрину, први србски краљ је Свети Јован Владимир, владар србске Дукље са почетка једанаестог века. Овај благочестиви владар је први србски монарх који је канонизован као православни светитељ.

На монтенегринске и усташке примедбе, да Дукља наводно није била србска, треба се позвати на византијске изворе и њихове историчаре: Скилицу, Кекавменаи поменутог Кедрина, који у  својим историјским аналима, Дукљу недвосмислено дефинишу као етнички србску земљу.

У вези, тога потоње србске краљеве из Дукље –  Михаила и Бодина, хрватска и монтенегринска историјографија настоје да прикажу као несрбе, алудирајући посебно на њихову приврженост папизму. Наиме, то је било доба тзв. Великог раскола и упада Римске цркве у јерес 1054. године. Дукља је била гранична зона преплитања утицаја Рима и Цариграда, а због рата са Византијом, Михаило се окреће Риму и од Папе (1078) добија потврду своје краљевске круне. Век и по касније, Стефан Немања и Свети Сава, враћају дефинитивно србску Дукљу у православно окриље. Међутим, иако римокатолици, етнички су и Михаило и син му Бодин били чисти Срби. Њихова дедовина и није србска Дукља, већ србска Травунија, одакле је у Дукљу  дошао жупан Стефан Војислав (Михаилов отац и Бодинов деда, иначе прослављени србски војсковођа који је поразио моћну византијску војску у Бици код Бара). Дакле, краљеви Михаило и Бодин су родом Травуњани, па ево да подсетимо шта Константин Порфирогенит каже о етничком карактеру Травуније.

Такође, најстарија данас сачувана фреска (чија је слика при врху овог текста) једног србског владара, јесте управо фреска краља Михаила из његове задужбине – храма Светог Михаила у граду Стону на полуострву Пељешац.  А ова област (тада припојена србској Дукљи) припадала је србском Захумљу, о чијем србском етничком карактеру, такође пише исти аутор.

Још да кажемо и то да је краљ Бодин значајан као поновни ујединитељ већине тадашњих србских земаља. Међутим као што су претходни владари јединствене србске државе из ранијих векова попут кнеза Вишеслава или кнеза Часлава, били архонти Византије, без пуне самосталности, тако је и Бодин био под великом зависношћу од римског Папе. Стога је први творац независне и уједињене србске државе – велики жупан Стефан Немања, који је већину тадашњих србских земаља ујединио у слободи и православном правоверју. Његов син, Стефан Првовенчани, јесте први краљ уједињене, независне и православне Србије, али не и први србски краљ. То треба имати на уму, јер се историјско-етнички карактер србске Црне Горе и србског Поморја (у које се убраја и земља Паганија), темељи на овим чињеницама о којима сведоче извори који претходе славној Немањићкој епохи у којој се заокружује темељ србског самобитног духовно-културног идентитета.