Поводом велике осамстогодишњице

10. октобра 2019. / Коментар

Прошло је 8 векова од славног и величанственог дела Светог Саве! Осам стотина година од зачетка србске црквене аутокефалности (1219), када је највећи, најславнији и најсветији из нашег рода - Сава Немањић, убедио Васељенског патријарха и никејског цара да одобре аутокефалност (самосталност) србске цркве са статусом архиепископије.

Иако је велику мрљу на овај јубилеј бацила срамна одлука Светог Архијерејског Синода СПЦ  да одликује изрода Александра Вучића, морамо увек имати на уму  чињеницу да то није истински став Србске Цркве, јер она никако није пуки скуп клирика једног времена. Поготово не данашњег нејуначког времена.

Иначе, Србска Црква, уз своју примарну духовну улогу (коју има као саставни део васељенске Цркве), за србски народ има и посебну вековну политичку улогу, која је трн у оку данашњим антисрбима међу којима је и Александар Вучић. Наиме, кукњава Вучићевог пријатеља - изрода Мила Ђукановића и њему сличних, како „Србска Православна Црква чува инфраструктуру Велике Србије", јесте бес због чињенице да структура епархијске организације СПЦ, игнорише злокобне авнојевске границе, те скуп њених отаџбинских епархија заиста јесте чувар духа јединства србских земаља. Јединства духовног, јединства око Светог Причешћа, те јединства око светосавског и светолазаревског идеала. Јер и у повести, у тмурна времена када није било србске државе, Црква је била чувар државотворне идеје у Срба.

Стога, учешћем на Светој Литургији, заједничари се са Христом, са Светима Његовим, међу којима су и наши свети преци, и заједничари се са свим данашњим богољубовим и родољубивим Србима широм србских земаља, као и у расејању.

Дакле, упркос свим и разноврсним аномалијама унутар данашње јерархије СПЦ, она јесте пре свега удео у васељенској Цркви која је стуб и тврђава Истине, али у политичком смислу СПЦ представља и оличење идеала СвеСрбије (Велике Србије) коју чува у својим недрима.

Стога, сви ми који у светосавској Цркви пребивамо, јесмо житељи такве СвеСрбије