Правдољубивост је једна од темељних вредности које србски народ баштини. Она проистиче из србског народног мита, из наше расе, јуначких песама, хришћанске вере и римске правне традиције коју смо прихватили од Ромејског царства, а која правдољубивост посматра као дужност, а не само као вредност коју треба неговати ради ње саме. Основе србске правдољубивости јесу православно хришћанство и урођен србски смисао за правду који је избрушен и оплемењен управо хришћанством. Шта је хришћанство? Оно је вера у победу Божанске правде над злом, вера у Господа Исуса Христа који седи на престолу славе и правде и који жели да ми као деца Божја будемо са Њим сједињени сада и увек. Сходно томе, успуњење Божијих заповести и живот према Јеванђељу нису ништа друго до жудња за Божијом правдом и животом по Његовом закону. Да је хришћанство темељ србског правдољубља, сведочи и први србски законик – Законоправило Светог Саве. Овај зборник црквених правила и световних закона саставио је Свети Сава, први србски архиепископ. Он се снажно ослања на ромејски Номоканон и представља спој црквених канона и римског права. Уређујући и црквене и световне односе, Законоправило је постало правни темељ Немањићке државе и Србске Православне Цркве, као и саме кодификације србског права. Оно ће касније послужити као основа за много познатији Душанов законик и све касније србске правне зборнике.
Корени социјалне правде у светосављу
Осим што је постало основ србске правне традиције, Законоправило је учврстило и србски осећај за правду. Генерације србских владара, племића, сељака, трговаца, владика, свештеника и монаха ослањале су се баш на овај документ у уређењу међусобних односа, развијајући правдољубље као једну од највећих народних врлина. Законоправило садржи и основу онога што данас познајемо као „социјална правда”. То се јасно види у четвртој уводној глави, преузетој из тумачења молитве Господње Светог Јована Златоустог: „Јер, не рече Оче мој, већ Оче наш… те нико нипошто да не брине само о себи, него и о ближњем, и нико да нема ништа више од другог: ни богаташ од сиромаха, ни господар од слуге, ни кнез од онога над којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неученог, јер свима је подарио једну благодарност”.
Законоправило овде говори о једнакости свих пред Господом, независно од друштвеног положаја и материјалног стања. Оно позива на међусобну солидарност у тадашњем сталешком друштву, где се подразумевало да виши сталежи брину о нижима, што је била њихова дужности пред Богом и државом.
Са данашње тачке гледишта, примећујемо да нам недостаје правде, а нарочито социјалне. То је последица поквареног духа материјализма који се као пошаст проширио по целом свету, па ни нас није заобишао. Нема остварења социјалне правде као идеала уколико нема љубави према ближњем. Управо православље и васпитање у светосавском духу представљају онај неугасиви пламен заједништва и правдољубивости који морамо разбуктати у србским срцима како бисмо победили духовну и материјалну беду.
Историјски усуд и борба за „Правду Бога истинога”
Након пропасти средњовековне државе, Срби падају под турско ропство. Остају без свог владара и својих закона, али осећај за правду – као наслеђе предака и одговор на турски зулум – постаје још јачи. Срби уз гусле певају јуначке песме у којима су главни мотиви правда и борба за слободу. Највећи епски јунак, Краљевић Марко, приказан је као неустрашиви борац за правду, а из народног ума потекли су и чувени стихови:
„Немој, сине, говорити криво,
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога.
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огрјешити душу!”
„Правда Бога истинога” била је врхунски идеал којем су Срби стремили. Управо је тај идеал инспирисао србску националну и социјалну револуцију која је започела 1804. године, као одговор на дахијски терор, и која је довела до коначног ослобођења и обнове државности.
Србско родољубље, правдољубље и слободарство уткани су у наш ген светосављем и Косовским заветом. Правдољубље је нераскидива нит родољубља; оно је мотив и инспирација наше борбености. Правда не дозвољава Србину да буде потлачен, али ни да тлачи другога. Она је оно чојство и јунаштво Марка Миљанова и идеал целокупне Његошеве мисли: „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!” Правда је дужност, обавеза и насушна потреба србског човека.
Искушења материјализма и повратак искону
Како Срби имају дубоко развијен осећај за правду, туђинске идеје либерализма и комунизма су током времена духовног пада нашле плодно тло у нашем народу. Урођена правдољубивост, али одвојена од свог исконског хришћанског духа и загађена материјализмом, скупо нас је коштала. Све је почело од историјске катастрофе 27. марта, преко партизанског покрета у који мноштво Срба (пре свега у западним крајевима) ступа бежећи од усташких злочина у „НДХ“, па до 1945. године када се устаљује комунистичка окупација на србском тлу. Тада су бројни сељаци, радници, интелектуалци и свештеници страдали у комунистичким злочинима, а србство је распарчано на републике и покрајине.
Деценијска индоктринација дијалектичким материјализмом разорила је духовно ткиво нашег човека. Србин, који је увек размишљао родољубиво и слободарски, почео је да условљава своје ставове материјалним интересима. Тај дух, који је зацарио 1945, само је променио форму након 2000. године, прешавши из комунизма у либерализам. Он данас прети да потпуно уништи србску правдољубивост. Материјализам је извор корупције, криминала, лоповлука, наркоманије, коцке, неслоге и међусобне нетрпељивости. Он разара архетипски осећај стваран вековима, због чега део народа постаје потпуно равнодушан према патњама својих ближњих, браће и комшија.
Неправда и зулум постали су свакодневица за Србе на Косову и Метохији, али реакција остатка народа пречесто изостаје. Материјалистички дух поспешује страх и самопрезир, правећи од Срба оно што никада нису били – самоугоднике и кукавице. Одбране нашег народа, искорењивања корупције и истинске правде неће бити уколико у себи и даље гајимо тај дух. Правде нема уколико своје јунаке издајемо, уколико не љубимо ближњег свог као себе самог и уколико не следимо народну мудрост „ни по бабу, ни по стричевима”. Правде нема ако верујемо да ће нам је донети непријатељске бриселске институције и њихови апаратчици у нашим редовима. Она захтева спремност на подвиг, борбу и потпуну промену свести кроз повратак нашем духовном искону – светосављу, које представља саму суштину србског правдољубља.