Навршила се 31 година од хрватско-америчке злочиначке акције „Олуја“. Акције етничког чишћења србског народа из Србске Крајине – вековног србског завичаја освећеног молитвама, крвљу и знојем Предака.
Злочиначке усташке умове је свака србска светиња, свако прастаро гробље и споменик, кућа и њива, а изнад свега – сваки србски човек, подсећао на то чија је Крајина. И не само то, многе од њих подсећало је све ово на њихово (не)заборављено порекло, на србске корене.
Хрвати – синови и унуци, успешно су наставили оно што су њихови дедови и очеви, усташки кољачи, започели 1941. године. И оно што је након Другог светског рата преостало од мученичког србског народа Крајине, требало је протерати и уништити.
Успело се у томе, али не због некакве хрватске храбрости, што је категорија која улази у домен маште. Јер док србски народ, примера ради, слави своје величанствене историјске победе над многоструко технички и бројчано надмоћнијим непријатељима (1914–1918), хрватске злочиначке кукавице славе као своју највећу (и једину) војну победу у историји, битку где су били пет пута бројнији, где су имали логистичку и ватрену помоћ армије САД, где су противнику у највећој мери руке биле везане, и где су починили масовне злочине над цивилима.
Крајина, дакле, није пала због наводне умешности усташких злочинаца и кукавица, већ је пала због следећа два сплета разлога. Наиме, србофобија је једно од главних обележја атлантистичке хегемоније (како 90-их тако и данас), а Хрвати су, уз муслимане и Шиптаре, били главна оруђа НАТО злочинаца.
Такође, Крајина је пала и услед изостанка истинског србског националног вођства, као и издаје званичног Београда који је поклекао пред америчким притиском. Издаје народа, који је остављен на немилост крвожедним хрватским србомрсцима.
Данас многи плаћени (а и неплаћени) србомрсци у Србији причају како је и сама (првобитна) подршка Србима у Крајини од стране званичног Београда била злочин.
Насупрот таквим србомрсцима и изродима, ми позивамо на ширење идеје да се Србска Крајина мора третирати као наша земља која је жива, иако је окупирана и разорена! Јер све што се у србским срцима чува као србски завичај, биће у повољним историјским околностима ослобођено од окупатора.
Није нимало чудно то што хрватска закржљала раса (како је Хрвате прикладно називао Дучић), услед недостатка било чега херојског и узвишеног у својој традицији, велича кукавички злочин против немоћних цивила.
Али јесте за чуђење држање многих Срба, који показују претежну или потпуну равнодушност према сећању на србске жртве и према идеји ослобођења и уједињења србских земаља. Јер заборав историје носи са собом и губитак способности разликовања пријатеља од непријатеља, што је пут у пропаст.
Али ми знамо да је мондијалистичка окупација узрок такве духовне клонулости, те да ће по њеној пропасти, пробуђени србски дух, ослободити Србску Крајину!
Подвиг и борба!