Руши ли Запад Вучића?

06. новембар 2016. / Коментар

Протеклих недеља пред нама се одигравала права медијско-политичка представа, а у вези са одређеним „безбедносним изазовима“ у земљи и региону. Та је представа почела након ванредног заседања Бироа за координацију рада служби безбедности, на коме је, између осталог, објављено да је у Србији појачана активност страних обавештајних служби, као и то да је високи функционер полиције одавао тајне једној од страних служби, односно да је комплетну оперативну обраду Управе криминалистичке полиције (УКП) предао тој служби. Међутим, оно што је о овом случају важно напоменути, јесте чињеница да овакав чин за србску јавност нажалост није никаква новост.

Наиме, због прикупљања политичких поена, овом случају је у медијима дато на значају, али је тај случај само један у низу примера да се последњих 15 година поверљиви безбедносни подаци од највишег националног значаја одају страним агентурама. Жалосна је чињеница да је наш комплетан безбедносни систем почео да посрће након 2000. године, односно да се од тада по налогу НАТО окупатора, наш систем одбране урушава корак по корак, плански и циљано. Битан део тог процеса било је уништење наоружања наше војске и њена тзв. професионализација, чиме је нанета велика штета не само најважнијем србском државочуварном сталежу, већ и србској омладини, услед укидања редовног служења војног рока. „Реформисањем“ наше војске и непрестаним урушавањем полиције, дошло се до тога да се страни агенти врло лако инсталирају у најбитније безбедносне институције Републике Србије, те податке који су државна тајна више не морају да краду већ их добијају „на тацни“.

Након овога, уследио је још један „драматичан“ догађај, који у ствари представља кулминацију читаве представе. Ради се о оружју пронађеном у Јајинцима, недалеко од породичне куће председника владе. У овом случају, власт је путем свих медија и гласноговорника покушала да народу сервира причу о наводном покушају Запада да, уз помоћ извесних криминалних структура у земљи, изврши атентат на премијера. Међутим, поставља се питање: због чега би западни центри моћи желели да уклоне неког ко служи њиховим интересима и ко врло доследно спроводи по Србе погубну политику „евроатлантских интеграција“? Наше сумње не би биле оправдане када би Вучићева влада прекинула поменуте интеграције. Тада би могли да поверујемо да режим заиста, како то сада тврди, спроводи политику повратка националног суверенитета, али с обзиром да то није случај сматрамо да став режима није нимало искрен. Сем тога, сам начин на који је наводни атентат требало да буде извршен, указује на то да су атентатори потпуни аматери, или се ту ради о нечему сасвим другом.

Све у свему, наш став поводом последњих догађања је да је једини начин да се стане на пут вршљању страних служби у Србији, заправо престанак евроатлантских интеграција. Не може се у исто време радити на приступању Европској унији и говорити о јачању државног и националног суверенитета, јер се та два настојања међусобно искључују. Све док се погубан евроунијатски процес не заустави, овакве „шпијунске афере“ и псеудопатриотске жалопојке на рачун Запада сматраћемо само лоше изрежираним представама актуелне власти.