Поводом годишњице рођења генерала Петра Николајевича Врангела, последњег вође руске Беле гарде, активисти Србске Акције скренули су пажњу на велику и недовољно познату улогу руске беле емиграције у србским земљама између два светска рата, као и на чињеницу да је њено духовно и идеолошко наслеђе израз оне аутентичне – праве Русије чију обнову прижељкујемо.
Тим поводом, транспаренте са прикладним натписима и приказима, истакли смо пред познатим и величанственим здањима у Београду која су пројектовали руски архитекти, као и пред руским храмом Свете Тројице и споменицима у Београду и Сремским Карловцима везаним за руску царистичку и белогардејску традицију.
Изугнана Русија, обогатила је србски дух
Русија, поражена на сопственој земљи двадесетих година XX века од сатанистичке бољшевичке немани, делом је окупирана а делом избегла. А већина оног најбољег што је избегло, дом је нашло у Србији.
Дошли су официри, професори, научници, лекари, инжењери, архитекте, уметници, свештеници, богослови, писци и студенти. Београд је постао једно од најважнијих средишта руске емиграције у Европи. Само у престоници крајем двадесетих година живело је око десет хиљада руских емиграната. Својим стваралаштвом, они су препородили све гране народног живота, од права и медицине, па до архитектуре, музике и монаштва.
У Србији су живели и радили: генерали попут поменутог Петра Врангела, Александра Кутепова и Михаила Скородумова, духовници попут митрополита Антонија Храповицког и Јована Максимовића (будућег Светог Јована Шангајског), архитекти попут Николаја Краснова, Василија Андросова и Григорија Самојлова, затим правници, историчари, теолози и философи попут Александра Соловјева, Јевгенија Спекторског, Фјодора Тарановског, Сергија Троицког и Георгија Острогорског, или лекари попут Фјодора Вербицког и Михаила Лапинског и многих других.
Посебно је упечатљив траг руских архитеката, који је оличен у изгледу србских градова, пре свега Београда. Наиме, руски архитекти дали су кључан допринос стварању визуелног идентитета србске престонице, приближивши је европским архитектонским центрима. Њихов утицај огледао се у јавним зградама, црквама, споменичкој архитектури и уопште у урбаном развоју.
Академско образовање и искуство руске беле емиграције било је драгоцено Србима који су после Великог рата морали готово из темеља да обнављају своје институције и градове.
Са друге стране, Србија је руској белој емиграцији пружила нешто што је за њу имало готово свештени значај: братску земљу у којој су могли да наставе да живе као Руси. Наша круна, пружила им је значајну државну и друштвену подршку, а Србија је, као православна и словенска земља, за многе од њих представљала природно уточиште.
Идеолошки и духовни лик беле емиграције у Србији
Са белим Русима, стигао је на србско тло један читав свет. Стигло је сећање на Русију која је нестала у пламену револуције. Стигла је традиција руског универзитета, руске војне школе, руског богословља, књижевности, музике, архитектуре и философије. Стигао је човек који је изгубио државу, али није желео да изгуби своју духовну отаџбину.
И управо ту лежи дубљи смисао руске беле емиграције.
За Ивана Иљина – знаменитог руског емигранта, једног од најзначајнијих идеолога православног национализма и великог руског философа, отаџбина није могла бити сведена на узорпаторски политички режим који тренутно влада руском земљом. Русија је за њега – духовна и историјска стварност – заједница вере, културе, историјског памћења, језика, крви и правне свести.
У том смислу, најбољи део руске беле емиграције, није себе доживљавао само као групу људи која је пребегла из једне земље у другу. Он је себе схватао као чувара прекинутог историјског континуитета, са задатком, не само да преживи изгнанство, већ да сачува оно што је сматрао истинском Русијом.
То је суштина идеје Беле Русије (Беле идеје), и ту је кључна улога Ивана Иљина.
За њега, Бела Русија није само боја војне униформе, нити само назив политичког покрета који се борио против комуниста у грађанском рату. Бити „бели“ значило је, у том идејном оквиру, чувати и делатно исповедати православу веру, чувати народно памћење, целовитост отаџбине, културу, правни и морални поредак, као и осећање дужности према руској отаџбини. Права обнова отаџбине, мора да почне од обнове унутрашњег човека на јеванђелским основама. Јер отаџбина је духовна стварност, а не само територија.
По Иљину, Бела Русија је оно што је прожето Белом идејом. А Бела идеја је оно најбоље и најплеменитије што је изнедрено из ратног Белог покрета. Овај покрет јесте имао разнородне елементе окупљене око једне заједничке идеје – антикомунизма, међутим, све оно што у Белом покрету није било по идеји и духу – „бело“, то је у емиграцији отпало у либерализам и левичарење, и дистанцирало се од Беле идеје, која по Иљину подразумева не само борбу против совјетске лажне Русије и комунизма, већ и борбу против оних штетних натруна који су довели до комунистичке револуције. Дакле, Иљин је Белу идеју конципирао као руски Трећи пут, и она за њега означава идеју Русије као хришћанске, историјске и духовне отаџбине – антикомунистичке и антилибералне. Русије једне, велике и недељиве. Управо због инсистирања на том принципу, западне демократије су обуставиле војну помоћ Белој Гарди и тиме одлучиле исход грађанског рата. Јер им је прихватљивија била комунистичка окупација Русије него национална и велика Русија.
Идеолошко наслеђе руске беле емиграције у Србији
За нас, од посебног су значаја чињенице да је у Србији (у Сремским Карловцима) успостављено седиште Руске Заграничне Цркве, (1921) и седиште Руског опште-војног савеза (1924) – највеће и најутицајније војно-политичке организација руске антикомунистичке (беле) емиграције између Првог и Другог светског рата, чији је оснивач био генерал Врангел а главни идеолог био управо Иван Иљин. Једно од најзначајнијих Иљинових дела – „Пут духовне обнове“, објављено је управо у Београду, у коме је низ значајних националистичких покрета руских белих емиграната или основано (попут Руског народног ополчења 1934. године или Национал-трудбеничког савеза 1930. године), или је у њему пак имало снажне ћелије. Стога се може рећи да су идеологију србског Трећег пута која се снажно развијала током тридесетих година ХХ века, грубо трасисрали управо руски бели емигранти.
Целокупно поменуто идејно и материјално наслеђе руске беле емиграције у Србији, као и света жртва цара мученика Николаја II Романова, јесу за нас ХХ-вековни основи здраве и трезвене србске русофилије. Њих и у овом веку истичемо као стубове србске љубави према једноверној и словенској Русији. Стубове које не може поколебати ни надирућа хистерија русофобије, нити пак са друге стране – повампирена совјетофилија (лажна русофилија), у свим њеним облицима.
Насупрот овим пошастима, ми остајемо верни визији Иљина који је још 1926. године у Берлину записао:
„Проћи ће одређени рокови, нестаће комунисти, револуција ће прећи у прошлост; а бела ствар, обновљена у тој борби, неће нестати и неће отићи у прошлост: њен дух ће се сачувати и органски ући у постојање и изградњу нове Русије.“
