Сећање на генерала Пиночеа

30. децембар 2015. / Блог

Спокојство мирног и уравнотеженог живота у данашњем никад немирнијем свету, може се постићи само враћањем људи Богу. Зато се сада омладина, у неколико делова овог растрзаног света, све више руководи доктрином покрета кога је инспирисао Кодреану. Најизразитији доказ за то је здраворазумна омладина из Чилеа, чији представник, угледни универзитетски професор, изјављује да је антикомунистичка победа у Чилеу постхумно посвећена победама Корнелија Кодреануа.

др Димитри Газдару, 1976. г.

Горњи цитат из предговора чувеног Кодреануовог аутобиографског списа „Мојим легионарима“ увек је будио знатижељу читалаца спрам чилеанске националне револуције генерала Аугуста Пиночеа. Овај узорни официр, националиста, верујући хришћанин и отац петоро деце, владао је седамнаест година својом отаџбином и у њој оставио значајног трага. А Чилеанци, као доминантно европеидна бела нација на неевропском континенту, сами по себи су једна занимљива категорија. Идеолошки узор и велики пријатељ Пиночеа, био је генерал Франциско Франко, а националистички Чиле није имао дипломатске односе са Брозовом Југославијом. Вредна помена је и чињеница да је Пиноче био благонаклон према свим националистима и антикомунистима, међу којима и румунским легионарским емигрантима, као и према руској белој емограцији чији су бројни представници заузимали значајне позиције у Пиночеовом Чилеу. Али о томе, нешто више касније.

Војник нације

Аугусто Хосе Рамон Пиноче Угарте рођен је 25. новембра 1915. године у лучком граду Валпараису, у многочланој официрској породици која му је усадила патриотско и хришћанско васпитање. Своје војно школовање започео је у Пешадијској школи у Сан Бернарду, а наставио на Војној академији у престоници Сантјагу, коју је завршио 1937. године, стекавши чин потпоручника. Априла 1940. вратиће се у Пешадијску школу у Сан Бернарду, али овог пута као предавач. У том периоду упознаје своју будућу супругу Марију Лусиу Хириарт, са којом ће изродити петоро деце.

Крајем 1945. Пиноче у чину поручника добија прекоманду на север Чилеа, у град Икике. Ту се по први пут укључује у борбу против међународног комунизма, који је већ тих година жарио и палио Јужном Америком. Председник Чилеа Габриел Гонзалес наредио је хапшење комунистичких вођа, који су организовали масован штрајк радника. Пиноче је овај задатак извршио беспрекорно, након чега започиње његово убрзано напредовање у служби. Године 1949. заводи ред и у руднику угља у Лоти, где су комунисти настојали да злоупотребе незадовољство рудара.

Своје даље усавршавање наставља на Ратној академији у Сантјагу. У исто време уређује популарни војни часопис „Орловска јединица“, чему је посветио доста труда и енергије и на тај начин остварио велики професионални и идеолошки утицај на чилеанске официре и војнике. Почетком 1953. Пиноче бива унапређен у чин мајора и одлази на границу са Перуом, где командује пуком и узима активно учешће у борби против унутрашње агентуре међународног комунизма.

Године 1955. враћа се у Сантјаго, где на Ратној академији предаје своја два омиљена предмета – војну географију и геоплитику. Истовремено, на Универзитету Чилеа започиње студије права, које прекида почетком 1956, када по задатку, у групи специјално одабраних чилеанских официра, одлази у Еквадор да оружаним снагама те земље помогне у формирању националне војне академије. Пиноче је у Еквадору провео три и по године и за то време објавио је више књига, од којих су неке постале војни уџбеници.

Крајем 1959. године вратио се у отаџбину и добио постављење у штабу Прве дивизије копнене војске у граду Антофагаста. Годину дана касније додељен му је чин потпуковника, а 1964. враћа се у Сантјаго где је добио дужност заменика начелника Ратне академије. Напредујући у чиновима, Пиноче је избегавао сваку умешаност у политику. Међутим, када је крајем 1968. унапређен у бригадног генерала и главнокомандујућег 6. дивизије са командом у Икикеу, Пиноче је ступио и на своју прву политичку дужност. Председник Фреј га је именовао гувернером региона Тарапака, чији је Икике био главни град. По први пут је обављао поред војне и једну цивилну функцију. „Судбина је још једном била дарежљива припремајући ме за будућност“, записао је доцније Пиноче.

Септембра 1970. на председничким изборима у Чилеу победио је кандидат левичарске коалиције Салвадор Аљенде, што изазива велику забринутост у редовима чилеанске војске, па и код генерала Пиночеа. Марксиста Аљенде започиње стварање комунистичке државе по узору на СССР, на који начин Чиле постаје ново поприште Хладног рата. Што због неспособности левичарске владе, а што због спољних америчких мера, наредна година била је обележена потпуним неуспехом социјалистичких реформи, због чега избијају протести, а крајем године нереди и улични сукоби између присталица и противника председника Аљендеа. Јануара 1972. Пиноче постаје начелник Генералштаба, а у јесен 1973. вршилац дужности врховног команданта чилеанске армије.

Пуч и војна власт у Чилеу

У септембру 1973. социјална и политичка криза у Чилеу достигла је критичан ниво. Земља се нашла на прагу грађанског рата, а економија је била потпуно паралисана. У тим неиздрживим условима, да би се зауставила политика комунистичког обрачуна са чилеанско-шпанским хришћанским и националним традицијама, које су вековима стваране на југозападу јужноамеричког тла, и да би се земља спасила од свеопште националне катастрофе, генерал Пиноче је са групом високих официра извршио пуч и завео „фашистичку војну хунту“. Пуч је подржала правосудна власт у земљи, али и САД.

Иако је као хришћански националиста и политички антилиберал, био идеолошки непријатељ америчке хегемоније, Пиноче је био свестан да у условима Хладног рата не може да свргне коминистички режим без подршке Америке. Стога је на исту и пристао јер је комунизам за њега био непријатељ број један. У времену када је СССР био снажан, Америка је подржавала многе националистичке покрете у свету, јер је била свесна чињенице да јој исти могу бити од користи у борби против најопаснијег непријатеља у том периоду. Ипак, таква подршка никада није била безусловна. У случају Чилеа, услов америчке подршке био је увођење неолибералног економског система, у коме Чиле нажалост није имао суштински економски суверенитет, лишивши себе било какве државне интервенције у привредне токове, али је Пиноче успео да национални интерес буде остварен највише што је у једном таквом поретку могуће.

За разлику од економије, на политичком плану је заведен ауторитативни поредак, уз уздизање хришћанских и националних традиција и војничког духа. На универзитетима је спроведена потпуна чистка од свих антинационалних елемената, уведена је привремена цензура медија и у потпуности забрањено деловање партија са марксистичким предзнаком, а ван граница Чилеа протеривани су сви непожељни странци и доказани шпијуни. Пиноче је, да би уништио све марксистичке чиниоце у земљи, одмах основао нову тајну полицију под називом Управа националне обавештајне службе (или скраћено ДИНА), која се убрзо инфилтрирала у све поре чилеанског друштва са задатком да похвата све Аљендеове присталице и противнике новог режима. Спроведена је индустријализација и улагано пуно у препород села. Војним судовима су додељена права слична грађанским судовима. Влада је одмах донела законе који су ишли у прилог свим грађанима, а наручито онима који су на било који начин, у економском погледу, били оштећени за време предходне власти.

Након четири године од пуча, Америка је започела притисак на Пиночеа са циљем да политички либерализује земљу и уведе демократски систем, што је он одбио. Пиноче је одлучно изјавио да враћања демократије неће бити до даљњег због потенцијалног хаоса, и рекао да ће чилеанска војна власт сама решити када ће могућност демократских избора бити обновљена.

Године 1978, као одговор на гнусну кампању која је сада истовремено долазила и од стране комунистичких и од стране капиталистичких земаља, Пиноче организује референдум на коме је 75% Чилеанаца одлучно одбацило међународни притисак и у потпуности подржало војни режим и политику Аугуста Пиночеа.

Осамдесете године су биле турбулентне за Чиле. Уз западни притисак и захтеве за либерализацијом земље, дошло је и до великог погоршања односа са Перуом и Аргентином, са којима је ипак, путем веште дипломатије, спречен рат. Тих година је ипак спроведена политика делимичне либерализација, а Пиноче је постао привремени председник. Нову ситуацију користе комунисти, који обнављају своју организацију и 1986. године врше атентат на Пиночеа. Генерал, иако тешко рањен, преживео је атентат, док је пет његових телохранитеља убијено, а девет рањено. Након тога, држава је кренула у правцу обнове ранијег степена ауторитативности, али с обзиром на почетак распада СССР, Америка је у потпуности заузела позицију рушења Пиночеовог националистичког режима чији антикомунизам Вашингтону није више био ни од какве користи.

Услед снажне пропаганде и великог спољног притиска, на референдуму 1989. у Чилеу је победила опција која је подразумевала увођење либералне демократије. Годину дана касније, Пиноче се повлачи, али наставља да учествује у војној политици земље. Године 2002. у потпуности напушта јавно деловање, а децембра 2006. генерал Аугусто Пиноче умире у својој 91. години живота.

Пиночеова спољна економска политика била је оријентисана ка суштинском нацоналном интересу, без обзира на идеолошки чинилац. Па је тако Пиноче инсистирао на добрим економским односима са Кином, између осталог и да би се ослободио економске и војне зависности од Америке. Јер Кина, за разлику од Совјетског Савеза, није имала претензије ка ширењу „светске револуције“ на тлу Јужне Америке, а односи Чилеа и Америке постајали су временом све затегнутији.

Пиноче и руска бела емиграција

Дубоко верујући хришћанин, чврсти заговорник слободе и ватрени противник комунизма, либерализма и осталих душегубних човечанских утопија, Аугусто Пиноче је био искрени пријатељ националне Русије, због чега су руски националистички емигранти према њему гајили велику симпатију и поштовање. У различитим временима, Пиноче је међу најближим саборцима имао виђене руске патриоте који су били антикомунисти, попут пуковника Касполетовича или Алексеја Николаевича. Верни саборац Пиночеа био је и бригадни генерал чилеанске војске Михаил (Мигел) Краснов, члан чувене козачке породице и побочни потомак великог војсковође Донског – јунака Петра Краснова. Он је био један од кључних људи Пиночеовог режима и служио је свом вођи приликом озбиљних, тешких и поверљивих задатака у време епохе националног препорода Чилеа од 1973. до 1990. године.

Свакако треба напоменути и да се портрет генерала Пиночеа, где је он потпуно заслужено потписан као „национални херој Чилеа“, налази на позадини једног од последњих бројева познатог руског војно-патриотског часописа Наше вести, а 1999. године када мондијалистички монополарни свет у потпуности преузима комунистички барјак клевете великог генерала, он је био награђен почасном медаљом белогардејског Руског општевојног савеза, поводом 80. годишњице почетка Беле борбе.

Посебна пажња у националистичком Чилеу увек је била посвећивана борби против комунизма и пружању помоћи у спречавању истог у другим земљама. Чиле је увек био за бескомпромисну борбу са међународним комунизмом и увек је постојала спремност да се помогне некој земљи против антихришћанског марксизма, не би ли иста победила ову неман као што је то учинио генерал Пиноче и његова војска. Та победа је и основни разлог због кога ће његово име остати златним словима уписано у светској историји националистичке борбе.