Служење окупатором и служење окупатору

15. октобра 2017. / Коментар

Термин „служење окупатором“ користио је Свети владика Николај када је у емиграцији бранио дела Димитрија Љотића и Милана Недића од свих који су ове заслужне и велике Србе називали издајницима и слугама окупатора. И данас у том маниру, многи „националисти“ клевећу ове великане поистовећујући их са данашњим издајником Вучићем, правећи тако вештачку и неосновану паралелу између њиховог односа према Трећем рајху ономад и данашњег Вучићевг односа према ЕУ и НАТО (као што је из више разлога неосновано поистовећивање Трећег рајха и НАТО, али то је већ друга тема). И у супротном смеру, нису реткост ни такви напади на Вучића (као и пре њега на досманлијске изроде, чију је политику и идеологију он наследио) где се он сматра „савременим квислингом типа Недић или Љотић“. У доњим редовима, видећемо зашто су сва таква поређења неоснована.

Посета Србији председника Турске – Ердогана и срамни Вучићеви изливи пријатељства према овом осведоченом и активном србском непријатељу, наводе нас на историјске чињенице везане за вишевековну турску окупацију србских земаља и држање оних истинских србских народних првака у условима те окупације. Тим поводом, куриозитет је да се ботовски квазипатриотски сервис Александра Вучића, упорно труди да његово уништавање Србије прикаже као патриотско „реал-политчко“ дело, и да овог изрода поистовети са србским државницима попут књаза Милоша или Светог деспота Стефана, који су под окупацијом успели да воде националну политику. Њихова политика, идеологија, а самим тим и њихово дело, сушта су супротност велеиздаји и државорушилаштву изрода попут Вучића или Ђинђића.

Пре свега, ни Милош ни деспот Стефан нису заговарали интеграцију Србије у Турску, нису прихватали нити заговарали исламизам као што Вучић (као и некада Ђинђић) заговара евроунијатски фанатизам и мондијализам, признавајући све измишљене „нације“ и „језике“ на србску штету. Идеал деспота Стефана (као и ђенерала Недића много векова касније) јесте препород србске националне државе и културе на светосавским темељима. А идеал Вучића јесте некаква мигрантско-педерска ријалити „Србија“, у којој је народ опљачкан и експлоатисан, рад обезвређен, православно благоверје гурнуто у запећак, а и сам „вођа“ користи сваку прилику да се изруга Небеској Србији и узвелича антихришћанске или јеретичке квазивредности („протестантска етика“ и сличне глупости).

Даље, са ЕУ и НАТО србски народ нема нити један заједнички интерес. Ово истичемо јер није неприродно да поред супротстављаних интереса са окупатором постоје и неки заједнички интереси. На пример, са Турцима је деспот Стефан имао Татаре и Угаре као заједничке непријатеље. Милош је имао заједнички интерес са везирима и пашама који су, као регионални моћници у распадајућој империји, настојали да купе поверење Порте и султана као миротворци. Ђенерал Недић и србски народ под немачком окупацијом имали су заједнички интерес са окупатором да се ликвидира комунизам, итд. Због тога се може рећи да су се ови србски државници служили окупатором како би се изборили за национални интерес. Данас, као што рекосмо, Срби немају нити један једини заједнички интерес са ЕУ и НАТО. Тако да се ни са тог аспекта не може правдати Вучићева морбидна антинародна политика.

Даље, поменути србски државници из ранијих векова, који су сарађивали са ондашњим окупатором, и поред лоших или катастрофалних политичких околности  у којима се Србија налазила, тражили су територијално проширење Србије, нису гасили државност на делу окупиране територије нити су подржали учешће Срба у антисрбским окупационим пројектима. На пример, Недићу би било ван памети да подржи учешће Срба у Павелићевој влади. Напротив, он је помагао рушење те хрватске злочиначке творевине. А поготово, мора се узети у обзир да смо ономад под Немцима и Турцима били директно војно окупирани. За разлику од тих ситуација, Вучић данас има државу без стране војске (осим на Косову и Метохији) али се понаша потпуно сервилно према свим србоубицама, јер реч је о тоталном издајнику и моралном гмизавцу сломљене кичме.

Даље, и Свети деспот Стефан и књаз Милош и ђенерал Недић, ратовали су против окупатора (пре или после окупације) онда када је то било могуће. А Вучићев режим сачињен је од дезертера и вуцибатина који нису нигде ратовали. Ни оно калкулантско супротстављање НАТО агресији 1999. године, не можемо њима рачунати, и то не само због тога што Вучић, Дачић, Вулин и остали изроди нису учествовали као војници у одбрани земље (већ су били у дубокој цивилној залеђини), већ и због чињенице да су временом сасвим променили политичко-идеолошки курс. Наиме, сада су они на позицијама Зорана Ђинђића који је заговарао тоталну издају и подржавао бомбардовање Србије. Јер такозвани Бриселски споразум, педерске параде, Ана Брнабић, срамни споразум са НАТО, распродаја националних ресурса, сваковрсно удовољавање ЕУ, ММФ и осталим глобалистичким аждајама, представљају чиниоце који идеолошко-политички сасвим одговарају Ђинђићевом државорушилаштву, с том разликом што је Ђинђић био много умеренији на самом делу, док је Вучић знатно екстремнији и безобзирнији у спровођњу мондијалистичке политике у Србији, при чему свој екстремизам маскира паралелним повлачењем симболичких „про-националних“ потеза, којима настоји да обмане наивне, а којих нажалост има превише.

Прича о повезаности Вучића са Русијом такође „не пије воду“ јер Русија је данас много моћнија него пре петнаестак година, популарна је у народу, те свако ко жели у Србији да има стабилну власт мора имати добре односе и са Москвом. Ни Ђинђић не би данас могао да избегне сарадњу са Русијом, као што није у своје време могао ни Тадић, за време чијег мандата и јесте продат НИС, на пример. Данас када свет више дефинитивно није униполаран, какав је био деведестих година протеклог века, Вучић се према западним центрима моћи, а када је реч о суштинским питањима, понаша сервилније од било ког претходног прозападног марионетског режима у Србији или окружењу (можда, уз изузетак Вучићевог саборца и пријатеља Мила Ђукановића). Тако да, поистовећивати антисрбског екстремисту Александра Вучића и остале данашње издајнике и изроде са србским државничким великанима из повести, може само неко ко је глуп или злонамеран.