Смисао идеја православног национализма и монархизма, и њихов савремени идеолошки израз

14. децембар 2020. / Блог

Као што нас својом вертикалом упућује на дужност непрестаног подвижничког успињања ка Богу Живом и Истинитом, тако нас и својом хоризонталом часни Крст Господњи, упућује на дужност делотворне љубави према ближњем. Један од облика конкретизације хришћанског активизма дужносно укорењеног у једној од две највеће заповести Господње а симболички израженог у хоризонтали часнога Крста, јесте и размишљање и деловање са друштвено-политичког становишта. Оваква дужност происходи из чињенице да Бог ствара човека у конкретној заједници у којој је он дужан делатно потврдити сопствену боголикост. Таква дужност посебно је постављена пред оне православне хришћане, који припадају претежно и традиционалнио православним народима, јер такви народи чак и у савременим условима потпуне или делимичне окупираности и сопствене духовне, етичке и културне слуђености и дезорјентисаности, константно се налазе на удару савремених антихристових претеча, управо због своје барем потенцијалне и традиционалне верности Господу Исусу Христу.

Гледано кроз призму људске савести као гласа Божијег у човеку, као и кроз призму хришћанске етике укорњењене у Божијем закону, очигледна је потпуна деструктивност како - духовних, моралних и културних тако и политичких израза духа времена. Јасно је дакле, да је њихово разобличавање дужност свакога ко са хришћанског становишта посматра политичка збивања. Но хришћански приступ, не може се и не сме свести само на критику постојећег система, већ мора понудити и алтернативу у складу са превасходно стваралачком градитељском и преображавајућом природом јеванђелске науке без обзира на то колико је идеал православног државоустројства удаљен и нереалан са становишта постојећег стања. Хришћанин је дужан да сведочи исправно, а што је човеку немогуће, Богу је могуће. Уостаом, главни циљ сваког хришћанскох друштвеног активизма је исти као и циљ личног духовног подвизавања, а то је спасење душе то јест обезбеђење бивствовања на духовној разини постојања у Царству Небескоме.

Поменута православна политичка алтернатива нужно се базира на предањској светоотачкој баштини, са својим многобројним али усклађеним контурама, од теоријских и практичних утемељења начела симфоније Цркве и државе из кодификације Светог цара Јустинијана или сличне делатности Светог Фотија Цариградског па до Светог Саве Србског и његовог Законоправила, Светог Јосифа Волоцког и његове философије православног руског самодржавља или новијих духовника-идеолога попут: Светог Филарета Московског, Светог Јована Кронштатског, Светог Николаја Србског, па до наших савременика попут епископа Данила (Крстића) Будимског (+2002) и митрополита Јована (Сничева) Петрогрдског (+1995). Такође, неизоставни део православне политичко-теоријске баштине представља и детаљније образлагање ових питања, које срећемо у делима православних политичких мислилаца и идеолога попут: Димитрија Љотића, Корнелија Кодреануа, Ивана Иљина, Константина Леонтјева, Николаја Данилевског (и других словенофила), Лава Тихоморова, Димитрија Најдановића, Милосава Васиљевића, Марка С. Марковића, Небојше М. Крстића и других. Хришћански политички покрети из прошлости попут Љотићевог Збора, Савеза руског народа, или Кодреануове Легије Светог архангела Михаила, јесу узор свима који имају призив ревновања на плану православног национализма (у нашем србском случају - светосавског национализма) и хришћанског државотворства. Па тако, светосавски израз у савременој политици јесте управо зборашка идеја, изражена кроз тријаду - «Бог, краљ, домаћин».

Отуда је циљ и задатак савремених православно-националистичких идеолошких разматрања и формулисања - сведочење о могућности и методама обнаваљања, пре свега србског државно-народног дома на светосавским темељима, у виду теоријских анализа историје, претеча и могућности практичне примене начела православне сталешке, монархије чији су саставни чиниоци: симфонија Цркве и државе, органска мисао, домаћински поредак, стратократија, социјална правда и истинска национална држава усаглашена са потребама и исконским животним законима матичног србског народа. Насупрот мондијалистичкој квазимонархији протестантског типа, која би била испостава светске закулисе и чија је идеја у данашњем времену једини «дозвољени» облик монархизма, ми препознајемо православну сталешку монархију као систем власти, који је заснован на светосавској и општеправославној државоправној и политичкој традицији.

Са вером у Бога,
За краља и отачаство!

Марко Б. Димитријевић