Социјални немири и синдикална борба

03. децембра 2016. / Коментар

Ситуација у којој актуелни антисрбски режим, осиљен услед претежне народне малодушности, са својом деструктивном и пљачкашком политиком иде тако далеко, да приморава све већи број сталежа данашње Србије да протестују, добар је показатељ дијагнозе србског друштва. Многи су у том смислу изненађени протестом војног синдиката, као и превирањем у полицијским синдикалним круговима. Протестни став свакако треба подржати, што наш Покрет и чини на разне начине, али према оргнизаторима протеста треба имати или негативан или макар резервисан став, јер се ради о људима који су најчешће део Система и оруђе у партијашком позиционо-опозиционом поткусуривању. А са становишта народног интереса, партије под контролом Запада и булумента која покушава да се окупи око сорошевског пијуна Саше Јанковића, нису ништа мање одвратни од издајничког Вучићевог режима.

Нама се засигурно допада патриотска и анти-евроатлантска реторика са недавног социјалног протеста војног синдиката, али поставља се питање зашто таквих наступа и конкретних реакција није било приликом мноштва издајничких потеза власти којима се злоупотребљавају војска и полиција као институције? Наша порука је јасна: социјални бунт мора бити праћен националистичким ставом и обратно. Стога, наше акције и иницијативе, усмерене су у правцу каналисања енергије народног незадовољства ка конструктивној и национал-револуционарној борби против Система. Јер издајничке режиме њихови западни налогодавци смењују као истрошене крпе, а Систем опстаје. У садашњој фази нашег дела, фокус је на припреми и стварању претпоставки за горенаведену тежњу, а једна од њих јесте и одговарајући план, који се у сфери сталешке политике ослања на принципе национал-синдикализма.

Синдикат и национална револуција

И данас, организационо оруђе радника у борби за њихова права јесте институција синдиката. Међутим, постојећи синдикати део су Система. Они служе за каналисање, контролисање и перфидно ублажавање радничког незадовољства. Стога је нужно радничко синдикално организовање које ће бити потпуно независно од паразитских властодржаца, и које ће паралелно са политичком националистичком акцијом ударати на Систем. Такво организовање дужност је нових генерација србских националиста.

Међутим, успешна организација таквог оруђа национално-социјалног препорода има два битна предуслова. Први је пробуђивање свести код младих националиста о нужности борбе на социјалном плану, која уистину и јесте неодвојиви део доследног националног активизма. А други услов јесте индивидуална борба сваког младог националног активисте за свој струковни идентитет, као и за углед у својој радној средини. Следећи корак је агитација међу радницима са циљем национал-синдикалног организовање србског радништва.

Под „србским радницима“ подразумевамо раднике србске народности као и остале раднике у Србији који су њени лојални држављани. При том, под речју „радник“ имамо у виду најшири вид овог појма, то јест сваког радног човека који је оријентисан ка тежњи да сопственим радом (интелектуалним или физичким) обезбеђује егзистенцију, личну и породичну. У таквој борби и организовању кључну улогу (везивног ткива) морају играти политички активни националисти, јер само координирано деловање на националном и социјалном плану може донети прави резултат. Злодела демократских режима, који привредно упропашћују земљу, а у које спада служење лихварској интернационали, шиканирање радника као носилаца стваралачке снаге нације и продаја предузећа осведоченим непријатељима србског народа и криминалцима, само на поменути начин могу бити осујећена.

Од долазећих нараштаја, њиховог погледа на свет и односа према социјалном питању, много тога зависи. Зависи, да ли ће ствари бити препуштене случају (читај: механизму Система) или ће, пак, национално свесна омладина, која стасава и запошљава се, узети ствари у своје руке и социјалне механизме искористити за спровођење националне револуције. Наше дело усмерено је на такав импулс. На револуционарно обликовање здраве народне стихије, кроз подвиг и борбу.