У нашем демо(но)кратском политичком животу данас имамо прилике да чујемо разне флоскуле, разне безвредне пароле и рециклиране наопаке идеје. Но оно једино чисто и исправно, једино што води препороду и успону нације и отаџбине, измиче готово свима.
Када неко место погоди природна катастрофа, једини спас за људе тог краја је да запоставе све своје личне интересе и да се несебично баце у помоћ својим суграђанима, а нарочито онима слабијима и немоћнима. Сам човек не може урадити много, али тако уједињеним снагама, са свешћу о вишем циљу и општем интересу, људи могу стати на пут катастрофи и уз Божију помоћ је надвладати.
Исто важи и за данашњу ситуацију у нашој Србији. Безнадежни индивидуализам и себичност који сада нажалост владају међу већином народа, морају бити одбачени. Морамо да уздигнемо љубав према Србији на високо место система вредности свакога од нас, тик уз љубав према Богу и љубав према породици.
Патња наше отаџбине и разарање исте, одувек су били повод за устанке и ратове нашим прецима кроз читаву нашу историју. То је наша традиција, то је наша дужност, не одступајмо ни сада од тога.
Извршимо револуцију у нашим мислима, извршимо револуцију у нашој свести, јер то је једини пут ка будућој националној револуцији и истинској слободи нашег народа и нашег отачаства.
Коначно сложно, у један глас, узвикнимо сви:
Србија изнад свега!