Србија између крајишке трагедије и најезде туђинаца

17. август 2015. / Блог

Као што већ месецима уназад свакодневно отвара врата Србије стотинама туђинаца, београдска бирократија је у навечерје двадесетогодишњице „Олује“ и званично дочекала Србе Крајишнике. После две деценије. Мртве. Живима је својевремено стављала страже на Сави. Тек да јој не наруше тешком муком стечени наркотички мир. Мало или готово нимало је ономад било искрених и некомпромитованих гласова који су пркосили медијској цензури и говорили истину о издаји Србске Крајине. Као што је и Србска Акција, једина међу политичким организацијама у србским земљама, била и остала „глас вапијућег у пустињи“, који по цену медијског линча и прогона упозорава на проблем најезде туђинаца на србско тло. Данас када је „враг однео шалу“ и овај проблем добио у јавности популистичку ноту, глас дижу и други, иако стидљиво. Али, наравно, без трунке кајања што су до сада, заједно са медијским жрецима Система, градили зид ћутања спрам овог „расистичког“ питања. Попут оних, који су пре 20 година, тек после пада Крајине изигравали генерале и душебрижнике.

Но, вратимо се тој „чудноватој“ спрези старих и нових изрода. Оних који нису били спремни да помогну својим крајишким сународницима да у Србију не дођу у ритама, одбегли од новог клања, и оних који су недавно у Сремској Рачи промовисали Србију у матицу у којој се Крајишници, ако већ нису тамо где им је место, могу осећати сигурно. То је Србија која данас азиланте са других континената прима живе и здраве, а србске Крајишнике – понижене или мртве.

Јасно је да власт која понижава и пљачка свој народ, која суди србским добровољцима Новорусије а отвара врата исламистима, заправо и није србска власт. Зато се и не стара о србским прогнаницима већ само о туђинцима, а све по налогу Брисела и Вашингтона. Председник владе – изрод Вучић, Крајишницима је поручио: „Добродошли кући“, као да су у Книну, Дрнишу, Петрињи, Глини, Воћину, Осеку, Вуковару – били на туђем? Он то упорно брани суверенитет и интегритет геноцидне и разбојничке псеудодржаве под именом Република Хрватска. Дакле, издајничка клика опет се излајала.

У Сремској Рачи, међу свим оним људима (којих је по неким проценама било петнаестак хиљада), готово да нисте могли срести Србе прогнане из Крајине. Могли сте се сусрести са партијским кадром и „гласачком машином“ у мајицама са ликом великог напредњачког вође, са поклоницима СПС-а и Милошевића који је, као шеф тадашње владајуће клике, одговоран за издају Републике Србске Крајине. Истог оног Милошевића који је тог кобног „олујног“ августа србски престони град затворио за намучене србске борце и њихове породице.

Крај рачанског моста говорило се о слободи. Да ли је то „слобода“ коју ћемо уживати у санитарном коридору на граници ЕУ? У резервату од дивљих азилантских и циганских насеља, у који Србија треба да се претвори кроз неколико година, по плану Вучићевих ментора? Говорило се у Рачи и о части и витештву. Па ипак, није ту било речи охрабрујућих и полетних, него патетичних и лицемерних, које не усмеравају већ одвраћају са пута части, витештва и слободе. И народ је пљескао. Раздрагано. Упркос парастосу који је служен, упркос сликама које су са бине сведочиле о патњама које је србски народ Крајине прошао. Пљескало се и клицало евроунијатском вођи у част. Пљескало се, јер је доведеној публици „неко“ обезбедио по сендвич и литар воде, као што и азилантима обезбеђује по 10 евра дневно, док се многи прогнани Срби још увек злопате по колективним центрима без елементарних услова за живот.

Ваљда је зато у Рачи виђена тек по која свећа. Суза је било још мање. Кријући се иза србских гробова, Вучић је направио још један „велики митинг“ својим напредњацима и „oдговорио“ својим „пријатељима“ и „партнерима“ у Загребу. Да није било тога, мало ко би се сетио да је преко Саве у данима „Олује“ протутњало више од две стотине хиљада Срба. А и зашто би? Званична Србија их није требала онда, чему јој данас могу служити? Осим оних мртвих којима је лако поткусуривати се по дипломатским кулоарима и међународним судовима: „Хоћу тужбу... Нећу тужбу... Можда контра-тужбу?... Хоћете војну параду? Добићете уз то парастос...“ Овдашња владајућа клика лицемера и шићирџија никада није умела нити желела да доследно стане у заштиту сопственог народа. И шта сад? Има ли још ћириличних табли у Вуковару? Срба у Крајини? Где одлазе србски повратници, који су након свега ипак остали у главном граду наше Крајине, када сваке године започне усташко оргијање и концерт Томпсона на стадиону ФК Динара под тврђавом? Кога то занима? Занимају ли некога у Београду србски мученици из средњег Подриња? Шта то беше Ораховац? А Милица, једино србско дете у Призрену, иде ли у школу? Треба ли јој шта? Како проводи своје детињство? Србију то не интересује. Барем не ону званичну, ону из зграде на углу Немањине и Кнеза Милоша. А и зашто би? Заузета је својим маркетингом, којим се покрива корупција, криминал, уништавање последњих остатака србске привреде и србских оружаних снага, а планирају центри за стотине хиљада имиграната, уколико то буде дефинитивна одлука Брисела. Јер шта ће бити када дође хладније време и азиланти више не буду могли да скитничаре под отвореним небом? Ко ће штитити викендице и сеоске куће широм Србије? Како објаснити народу да имигранти у Мађарску не могу због зида, а Македонија неће реадмисију? Како србски народ да што лакше прихвати идеју о својој земљи као резервату за туђинце?

У међувремену ће Вучићева влада „одстранити“ сваку светињу која стоји на путу „напретка“. Поплавиће Ваљевску Грачаницу, закопати древне базилике, посећи прастара стабла-записе, опет и изнова наругаће се Небеској Србији. „Београд на води“ – или Београд у поплави имиграната – биће нови имиџ Србије. Рачунају наши душмани из западних центара моћи да ће кочоперни, слободарски дух Срба тиме коначно бити сломљен. Али, хоћемо ли им то дозоволити? Последња линија одбране је у срцима свих свесних и савесних људи. Ако се већ Србија и све србске земље налазе под окупацијом, покажимо макар да смо као људи остали слободни. Покажимо да се нисмо одрекли будућности наше деце у нашој земљи!