Стоп циганском терору!
21. август 2013. / Коментар
Сећајући се ових дана величине јунака с Цера, који су готово век уназад били кадри да одбране наше народно тло од спољњег, многоструко бројнијег и технички надмоћнијег непријатеља, сведоци смо жалосне актуелне чињенице која сведочи да је Србија престала да буде мирно и безбедно место за живот. Министарство унутрашњих послова Републике Србије евидентно није у стању да обезбеди елементарни јавни ред и мир у земљи, јер фокус полиције није безбедност народа, већ безбедност представника режима, њихових иностраних газда и поседника крупног капитала, као и прокламованих евроунијатско-мондијалистичких „вредности“. У складу са наведеним јесте и срамно режимско вршење злочина над србском културном баштином и идентитетом, оличеним у државној заштити преименовња србског језика у „босански“ или „црногорски“.
Пре више од 13 година овдашње власти препустиле су простор србског Косова и Метохије на управу страном окупатору и шиптарским терористичким бандама, што је резултирало етничким чишћењем нашег народа са великог дела тог простора. Тада је макар наш прогнани народ имао где да оде, а данас, када држава губи елементарну моћ и вољу за народном заштитом (чак и у оквирима ове мале, најуже, централне Србије), тај народ више нема где да оде и потражи спас, те верујемо да ће нагон за опстанком ускоро натерати успавани србски род да се самоорганизује и заштити, јер се не може ослонити на државне органе, напротив.
Наиме, на лош безбедносни статус нашег народа у сопственој држави највише је утицао благонаклон и толерантан став овдашње власти и њених „безбедносних“ структура према терору над србским народом који су досад спроводили припадници разних мањинских народа, криминалних група, па чак и потпуних странаца који овде илегално бораве под окриљем већ поменутих власти. Оваквих напада сигурно је било и више од оног броја за који смо чули путем средстава јавног информисања.
Убиства србских младића – малолетног Дејана Стојчића (у селу Јабука) и Марка Симеуновића (у Краљеву) – од стране Цигана, масовна туча у Бору, којом приликом је већа група Цигана напала Србе, циганско насиље у Нишу и Лесковцу. Затим, напади на људе и имовину у Бањи Ковиљачи и Боговађи од стране илегалних имиграната, којима је држава обезбедила смештај у овим насељима. Масовна крађа стоке и шуме у Топличком и Јабланичком округу од стране Шиптара који живе са друге стране административне линије... Ово су само неки од многобројних примера насиља над србским народом у такозваној централној Србији. И сваки пут када се догађао неки напад на Србе, власт и медији су право нашег народа на самоодбрану карактерисали као нетолеранцију, ксенофобију и расну мржњу.
Нови дивљачки напад, који је потресао севернобачку равницу, догодио се пре неколико дана у Суботици. Младићи који су преживели тешко физичко злостављање изјавили су да су их напали Цигани, али се у извештајима полиције и медија овај податак не наводи. У свом дивљачком пиру, двојица Цигана су једну девојку везали за аутомобил и вукли је градским улицама, а двојицу младића брутално су претукли, опљачкали, а затим прегазили аутомобилом! Ретко ко од становника Суботице смео је да изађе из своје куће и пружи помоћ повређеним суграђанима. Цигански насилници су овом приликом показали бруталност каква се не памти још од времена када су Цигани за сличне послове служили турском окупатору. Права је срећа да у овом нападу нико није смртно страдао, иако су жртве задобиле тешке телесне повреде. Да превасходни мотив нападача није било разбојништво већ иживљавање, сведочи и податак да су од девојке, коју су везали и вукли аутомобилом, тражили свега 300 динара.
У земљама у којима безбедносни и правосудни систем лоше функционише, постоји могућност да становништво само почне да спроводи правду. Право је сваког народа да макар и ванинституционално обезбеди сигурност и сопствени опстанак, ако му то државна власт сама не омогућава. У државама у којима је боље бити окривљени него оштећени, народ се мора сам изборити са сваким видом репресије и насиља. У супротном, биће суочен са сопственим нестанком. Данас када више ни у сопственој улици или дворишту нисмо безбедни од терора циганских криминалних група, отпор и одбрана постаје наша обавеза. Ову обавезу имамо према својим ближњима и својој деци, али такође и према својим прецима, који су били кадри да се изборе за нашу слободу и будућност.