Томпсонова дела у огледалу србске и хрватске повести

23. јула 2018. / Блог

Данима после прославе великог  хрватског успеха на протеклом СП у фудбалу, не јењавају у Србији дискусије и полемике поводом тесне везаности хрватског фудбалског тима за певача Марка Перковића Томпсона. При томе, трагикомични су изливи разочарења свих овдашњих аутошовиниста који су навијали за репрезентацију Хрватске. Разочарења услед сазнања о наведеној вези. Јер по ко зна који пут, посведочена је чињеница о томе да је за просечног Хрвата - величање србомржње или макар равнодушност према истој, нормална ствар. Као што се подразумевају и величање тзв. бранитеља, поштовање спрам злочиначке акције тзв. Олује итд. То све поштују не само декларисане усташе, већ и обични, просечни и мирни Хрвати. Јер злочин према Србима, уткан је у темље Републике Хрватске.

Но, фокусирајмо се на насловну тему, односно на феномен Марка Перковића Томпсона као и на сагледавање његовог стваралаштва кроз призму србског становишта.

Да пређемо одмах на ствар. Ма колико било парадоксално да неко ко је декларисани антисрбин буде на својеврстан начин истовремено и србски културни делатник, такав след ствари и није сасвим искључен. Наиме, и појам попут данашње „хрватске нације“ парадоксалан је већ сам по себи, те су могуће разне чудне и наизглед немогуће поставке ствари при разматрању питања која су тема овог чланка, а која задиру у поље идентитета, музике, историје и политике. Чланак овај јесте мало подужи, али садржи неке анализе, закључке и податке који читаоцу могу бити веома значајни и занимљиви. Стога, препоручујемо да се стрпљиво и пажљиво прочита цео чланак.

Везано за наговештај из претходног пасуса, некима је вероватно познато а некима и није, да једног од виђенијих србских писаца протеклог столећа – Мешу Селимовића, „бошњачки“ научници сматрају „бошњачким писцем“. Наиме, иако ни они не оспоравају да се Селимовић изјашњавао као Србин, те да је негативно гледао на комунистичко измишљање некаквог националног муслиманства, босанства (или бошњаштва), ови га ипак присвајају са образложењем да Селимовић „по тематици и исказу највреднијих својих дела несумњиво припада бошњачкој а не србској књижевности“. Овакав став би и могао да се проанализира када би постојало нешто што се зове „бошњачка нација“ и „бошњачка књижевност“. Али с  обзиром да наведене категорије једноставно не постоје, онда ћемо се беспоговорно сагласити са знаменитим писцем који своју књижевност у националном смислу одређује као србску.

Међутим у овој потуричкој трагикомичној конструкцији којом се покушава Меша Селимовић преставити као некакав „Бошњак“, остаје ипак нешто што може бити занимљиво и вредно разматрања.  Имамо овде у виду то национално идентификовање нечијег стваралаштва по критеријуму „тематике и исказа нејвреднијих дела“ односног ствараоца.

О чему то пева Марко Перковић Томпсон?

Наиме, на овим просторима живи и ради један нетипичан и врло популран (и у смислу негативне и и у смислу позитивне популарности) стваралац, о коме се и у  овдашњим медијима увек пуно прича када се обележава годишњица злочиначке хрватске акције „Олуја“.  Реч је о певачу и кантаутору Марку Перковићу Томпсону, кога овдашњи медији представљају као симбол усташтва и србомржње,  што у неку руку и не би било спорно да се таквом подметачином не амнестирају тзв. „умерени“ Хрвати, односно званична „Република Хрватска“ која је и без Топмсона већ сама по себи једна злочиначка и геноцидна творевина која нема право на постојање. Заправо, по овдашњим политичарима из власти и њиховим медијима, проблем у властима Хрватске јесте у томе што омогућавају Томпспнов концерт а не у томе што држе под окупацијом РСК. Дакле, замена главног за споредно, а све у циљу додатног слуђивања народа. Но, то је већ засебна тема. Вратимо се Томпсону. Прескочићемо његове биографске податке, то је сада небитно, а и може се лако изгуглати. Истаћи ћемо само чињеницу да је он неко ко је заиста као војник и учествивао у рату, у хрватској агресији на РСК, што је и допринело његовом брзом расту популарности још током ратних година.  Казаћемо затим и то да је у Срба на снази један сасвим погрешан став односно предрасуда коју имају сви они Срби који нису упознати са Томпсоновим песмама, а који мисле да је опус његових песама сачињен од описивања клања и убијања Срба. Без намере да бранимо Томпсона којег као Хрвата који подржава окупацију РСК,  третирамо наравно непријатељски, ми морамо истаћи да Томпсонове песме ипак имају битно другачију тематику у односу на оно што многи мисле.  Наиме, ако изузмемо пар ратних песама са кич текстовима, којима се Томпсон пробио на врх хрватских естрадних скала, а  где се пева о борби против србских добровољаца и србских штабова, морамо приметити да скоро све остале његове песме певају о хришћанству, традицији, породичним вредностима, устаничком  амбијенту динарских стена и свим другим епским мотивима србских горштака.  Наравно, он (иако у многим песамама заправо уопште и нема никакву декларативну  националну идентификацију) све те вредности приписује Хрватима, што је негативна страна његовог стваралаштва, услед које исто драстично губи на вредности јер преставља грубо идентитетско кривотворење. Нешто слично, као када овде србски фолклор називају „балканским“, тако и  Томпсон србски динарски фолклор, етику и епику, огрће безвредним хрватским плаштом, или чак и криптоусташким, као у песми „Љуту траву на љуту рану“, где се на романтично-патетичан начин усташка црна кошуља третира као породична светиња која прелази са колена на колено. Али то је већ класична хрватска шизофренија где се ђавоимано усташко „месарство“ покушава представити као нешто харизматично и племенито. Оно пак што је (условно речено) позитиван део Томпсоновог стваралаштва, јесте то што је он оне србске (горе описане) карактеристике лепо музички изразио на један модеран начин, уз релативно успешан баланс између уметничког и популистичког. Треба признати да има код њега и на музичком плану крупних недостатака у погледу оригиналности, јер превише обрађује и плагира и познате србске народне мелодије и песме што је опет у неку руку усклађено са поменутим србским мотивима у песмама а и представља већ устаљену праксу Хрвата да своје „домољубиве“ песме праве тако што обрађују србске родољубиве песме.  Даље, Томпсон воли да користи и мелодије неких западних поп-рок хитова, а у неким песмама пак Томпспонове ноте потпуно одишу духом југословенског тзв. пастирског рока, често на самој граници кича.

Али свеукупно гледано, због свега наведеног, а нарочито због тематике његових песама, Томпсон се условно може третирати као стваралац који по исказу највреднијих својих дела, припада србској култури, утолико више што пише и пева на србском језику. Дакле, на србској штокавици а не на старохрватској чакавици.

До Чавоглаве сва Србија стара, а од Чавоглаве и нова и стара…

Своје родно место – сеоце у којем живи стотинак потомака покатоличених (а касније и похрваћених) Срба на далматинској планини Свилаји под називом Чавоглаве, Томпсон је прославио песмом „Бојна Чавоглаве“. Тај топоним нам је битан за ово разматрање како бисмо схватили због чега у Томпсоновом стваралаштву обилују србски епски мотиви.  Томпсон, ако ово чита, викнуће: „То су хрватски мотиви, иш бандо четничка!“ Али ми ћемо онда у помоћ позвати повесне чињенице.

У духу горњег поднаслова, морамо истаћи да кроз поменуту планину Свилају као Томпсонов завичај, протиче река Цетина. Иста она река, чији је ток ћесар Константин Порфирородни још у Х веку описао као линију разграничења између старих Срба и старих Хрвата.  Дакле, гледано од јужноловенског истока ка јужнсловенском западу , све до реке Цетине (значи код  градића Омиша, на десетак километара од Сплита, где се Цетина улива у Јадран) живе Срби од вајкда. То јест од доласка Словена на ове просторе, ако је веровати Порфироридном цару који пише о досељавању Словена. А Томпсон њему поклања поверење, што се види и на основу песме „Долазак Хрвата“ („…у години Господњој, шест стотина  и некој…“). Наиме, река Цетина је по Порфирогениту граница србских земаља Паганије и Травуније са Хрватском. Е сад, ми морамо истине ради истаћи да хрватски повјесничари муку муче са том чињеницом да је ћесар Константин децидно и недвосмислено и Травунију и Захумље и Паганију (Неретљанску жупанију)  и Конавле, етнички одредио као србске државе.  Па Кроати у тој својој несрећи, покушавају да кажу како цар Константин није заправо мислио то што је писао, него је мислио нешто друго или треће. Међутим, ево на хрватској Википедији, лепо је пренето у оригиналу шта је цар Константин писао, децидно и јасно, о Паганији (које се на реци Цетини граничило са тадашњом Хрватском), затим о Травунији и Конавлама и о Захумљу (наводимо и ове херцеговачке области, за случај да је Томпсон пореклом из источне Херцеговине, јер постоје и такве теорије о његовом даљем пореклу).

Дакле, линковали смо овде намерно хрватску Википедију, да не испадне да је реч о некој „србо-четничкој“ подметачини. И то смо цитирали чувени ћесарев „De administrando imperio“, који има сва потребна обележја релевантног историјског извора, и који наравно није ни некаква „великосрбска пропаганда“ нити је с друге стране то плод „бечко-берлинске школе“, као што неки у Срба тврде. Дело Порфирогенета је заправо чиста византијска (римска) историјска школа која у овом спису практично масакрира (фигуративно речено) и хрватску хисторијографију и Томпсона (ону морбидну страну његовог лика и дела) и све погане језике који веле да Дамлација (бар до близу Сплита) није земља Србинова! Наравно, Далмација је србска и западно од Сплита, али о томе мало касније.

Суочен са изнетим чињеничним стањем, Томпсон ће морати да искалкулише и каже: „Добро, нека вам то до Цетине.  Али ја сам човек са међе и певам о хрватству које је од вајкада живело западно од Цетине. И Книн је мало западно од Цетине, и у  њему је столовао наш краљ Дмитар Звонимир!“

Дакле, да видимо, да ли је Томпсон заиста потомак Звонимирових старих Хрвата?  Ми просто знамо да није и без да се удубимо у историјске факте, а удубићемо се.

Етнолошки гледано, данашња хрватска популација нема баш никакво предање и никакву духовну спону са хрватским средњим веком. Имају је таман онолико колико и данашњи вардарски Македонци (Србо-Маћедонци) имају са Александром Великим.  Дакле ни мало. Једина спона јесте она вештачка, у виду уџбеничких конструкција политичких конструктора лажних нација из XIX века, без икаквих реалних доказа, без икакве епске поезије, Завета, или нечег сродног што указује на континуитет.

Између Динаре и Свилаје, протеже се чувено србско Далматинско Косово, а баш под Свилајом, налази се Петрово поље (послушати и у Томпсоновој песми „Дида и ја“), чувено место масовног унијаћења Срба у XIX веку. Одатле је и Матавуљев Пилипенда. Много је у томе динарском крају, на тој размеђи Млетака, Хабзбурга и Турака било србских Пилипенди, који нису продавали веру за вечеру, те који су се као вуци и хајдуци по горама борили за крст православни и србски идентитет, макар и сламу јели. То је горштачка хајдучка етика србског Динарца. Томпсонови преци када су поклекли и променили веру,  наставили су да гуслају и ојкају у складу са динарским обичајима србског далматиснког залеђа, и отуда поруке и етика Томпсоновог стваралаштва има србски печат. Наравно услед конвертитства, губи се суштина, и пева се само о апстрактном а нема никаквих конкретних историјских догађаја који су узор и инспирација, јер то је све одбачено продајом вере за вечеру.  Уосталом, о којим то херојским догађајима би могао да пева далматински унијата или римокатолик који живи под римокатолочком влашћу? Који је притом добио разне привилегије због напуштања православља? Наравно, он по инерцији и даље носи србску ношњу, игра србска кола, наставља да гусла (мада све мање, што је природно јер гусле су јуначки иснтрумент) и ојка по старом образцу, али губе се конкретни узори, они нестају и постају забрањени као „херетички“. У загребачко-загорском коњушарству спрам Беча, тек нема ничега херојског о чему може певати, тако да је Томпсон ипак фиксиран за свој динарски србски  завичај, иако и ту с обзиром на изнете факте, скоро да и нема никаквих повесних догађаја о којима може да пева, осим о случајевима попут страдања Диве Грабовчеве – србске римокатоличке девојке из Херцеговине, коју су убили Турци јер није хтела да се потурчи. Али с обзиром да је главнина покатоличених Срба живела изван турске власти, а и они који су живели под Турцима нису дизали никакве буне и устанке, Томпсон  и ту оскудева са материјалом за садржај песама (послушати, песму „Босна“). Зато се по питању историјских узора окреће дубљој прошлости, доласку Словена или краљу Дмитру Звонимиру и „краљу“ Томиславу.

Војна крајина и Хрвати

Међутим, данашњи Хрвати у највећој мери нису потомци средњевековних Хрвата. Како то? Па тако што средњевековна Хрватска престаје да постоји после пораза од Угара на Петровој гори 1097. године, и од тада је њена територија у саставу Угарске. А Угарска престаје да постоји после пораза од Турака у Мохачкој бици 1526. године, после чега се све западне угарске територије које нису Турци заузели, припајају Немцима, то јест Хабзбурзима. Стари Хрвати се под најездом Турака у највећој мери или исељавају ка западу или пак гину при борбама са Турцима или страдају у турским злочинима. У сваком случају, већ крајем шеснестог века, простор некадашње хрватске државе, у највећем делу је опустео. Хабзбузи како би ојачали границу са Турцима, ту насељавају Србе и тако је основана Војна крајина, те од тада области и западно од Цетине постају србске земље, све до Велебита (Карлобага).  Дакле, стари Хрвати (чакавци) су скоро нестали, ови данашњи Хрвати настају касније хрваћењем покатоличених Срба (штокаваца) и хрваћењем загорских кајкаваца. Управо зато данашњи Хрвати и немају никакав континуитет  кроз векове и предање везано за стару средњевековну Хрватску.

Како се Томпсон не би љутио на нас, и оптужио нас да измишљамо, ево шта оснивач хрватске хисторијографије Таде Спичиклас каже на ту тему: „Под конац XVI вијека  спали су остаци Хрватске на три хиљаде порезних кућа.“ (Повјест Хрвата, књига друга, стр. 106.)

То Спичиклас пише након детаљнијег писања о борбама, погибији и сеоби Хрвата са простора средењевековне Хрватске (прочитати читаво то поглавље књиге).  Дакле епилог је останак три хиљаде порезних кућа, то значи максимум од 10-15 хиљада становника. Ето толико је крајем шеснаестог века преостало правих Хрвата у Хрватској. То је доказ да велика већина данашњих Хрвата не потиче од старих  средњевековних Хрвата Звонимирових. Свакако доказ је и нестанак  са већине овог подручја старе хрватске чакавице којом су стари Хрвати говорили и којом су писани историјски споменици хрватске писмености.

Морамо истаћи да и цитирани Таде Спичиклас, као и Фрањо Рачки и остали хрватски историчари  XIX века као део тада малобројног преосталог хрватства које покатоличеним србским масама у Аутроугрској настоји да усади хрватску свест, пишу управо са циљем да тадашње Хрвате (који су махом потомци покатоличених Срба) повежу са традицијом средњевековне Хрватске, као  и са циљем измишљања тезе о тисућљетној хрватској државности. Наиме, ту се брутално измишља да су Хрвати под Угарима а потом под Немцима, били нешто налик на конститутиван народ раван са ова два, и који практично има своју државу у склопу државне заједнице. А заправо, били су Хрвати потпуно интегрисани у те туђе државе без икакве трунке државности.

Уопште, хрватска историјографија, обилује фантазијама без икаквих историјских извора. Имамо и причу (доказано неистиниту) о убиству краља Звонимира (класично вештачко фабриковање мита) затим, измишљања Томислављеве круне, присвајању посавске државе Словена, измишљање хрватског кнеза Вишеслава итд. Круна таквих фантазија јесу мегаломанске историјске мапе без икаквог упоришта у чињеницама и изворима, као и документарни филм „Хрватски краљеви“, који је историјски дискутабилнији од популарне игране филмске трилогије „Господар прстенова“ на пример.

Све у свему, и западно од Цетине, боре се против Турака србски Крајишници, ускоци и хајдуци. Дакле, Томпспнови преци, уколико су живели источно од Цетине, потомци су старих Срба који су од доласка Словена на тим просторима, а ако су пак западно од Цетине онда су потомци Срба Крајишника који су досељавани у ове крајеве почев од шеснаестог века. Трећа опција не постоји.

Хрвати и епика

У следећој анализи хрватских стручњака, лепо се признаје да не постоји хрватски средњевековни епос, те се каже: „У почецима хрватске епске традиције не стоји средњовјековни национални епос попут француске »Пјесме о Роланду« или шпањолске »Пјесме о Циду«“.

Међутим, још давне 1897. Матица хрватска после вишедеценијског прикупљања грађе, издаје збирку под називом „Хрватске народне пјесме“. Друга књига ове збирке носи назив „Јуначке пјесме“ и ево како њен садржај заправо изгледа. Дакле, између две срамотне опције: признати да немаш ништа своје вредно, или пак украсти туђе, Матица хрватска се одлучила за традиционални хрватски принцип – укради од Срба и представи као своје. Па чак и ако је реч о „србо-влашко-бизантијском  шизматику“ Краљевићу Марку  о коме су певали Срби широм србских земаља, па тако и у Војној крајини и Далмацији.  Хрвати немају никакав народни мит по узору на Марка Краљевића, а поготово не нешто налик на Немањићке задужбине, Светог Саву, Цара Лазара, Душана или србске устанике („…где је Карађорђе твојега народа, покажи ми твоје термопилске кланце…“). Услед таквог катастрофалног дефицита, покушали су хрватски историчари да присвоје и србску ускочку традицију јер међу ускоцима далматинским  против Турака, било је и нешто Срба римокатолика (непохрваћених), али и на том пољу јалова и лажљива хрватска историјографија остаје без икаквих аргумената.

И стога, с обзиром  да Хрвати немају своју нити средњевековну нити устаничку епику, они су у поменуту збирку  осим увршатавња мноштва познтих србских песама, уврстили и мноштво локалних што србских, што хрватских што морлачких песама, које су без неке велике националне вредности, са тематиком претежно женидбеном, те са хумористичним или баладичним призвуком.

Дакле по питању епике и усменог народног предања, Хрвати су једна велика нула. Зато Томпсонова епика стоји Хрватској „као пилету сисе“ што би се жаргонски казало. Епски је славити победу над многоструко бројнијим непријатељем, као што је победа Срба у Првом светском рату, а није нимало епски славити победу  у „Олуји“ над немоћним цивилима и над шестоструко малобројнијим непријатељем. И то победе уз помоћ моћног савезника (НАТО). Но донекле их треба разумети, јер победа у „Домовинском рату“ је историјски гледано прва ратна победа тог новохрватског етничког ругла, а убеђени смо и последња.

Док ми Срби данашњице, као народ не будемо заслужили да ослободимо наше окупиране крајеве и отерамо кроатску поган са свете крајишке земље, и даље ће ова „закржала раса“ (како је Хрвате прозвао велики Дучић) сваког августа у Крајини пировати уз србске мотиве Томпсонове глазбе. Али чекајући тај дан повратка, чујмо понекад и ми Томпсона, и созерцавајмо његове стихове који као што смо и закључили на својеврстан начин припадају србском културном стваралаштву, па чак и ако је аутор истих један антисрбин, који ће ако да Бог и лично доживети да осети тај праведни ослободилачки србски гнев, који је красио и његове православне претке и све Србе динарског крша у давнини… далеко, иза девет села, где су вуци, виле и хајдуци…

Врх стране