Трећи Пут

31. марта 2010. / Блог

Владимир ТРИФУНОВИЋ

ТЕОРИЈЕ КОНЗЕРВАТИВНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Идеологије XX века нису оличене, како се обично замишља, у два, већ у три пола – левица, десница и Трећи Пут или теорије конзервативне револуције.

Централни догађај од кога почиње орјентација политичких система на поменута три пола јесте Француска револуција. Јасно је да је та револуција левичарски тријумф над хришћанском Европом и да су левичарске идеологије до данас настављале идеје поникле у том догађају или их доводиле до екстрема. Десничари се, са друге стране, или пасивно одупиру овим кретањима или теже да васпоставе стање пре револуције, што би опет створило услове за нову левичарску реакцију. За разлику од обичних десничара, следбеници Трећег Пута су свесни тешког стања у предреволуционарној Европи, и нису видели узроке револуције само у парамасонским, антихришћанским снагама, већ и у унутарњим деградацијама и отпадништву од Традиције.

Пример за десну реакцију је жеља за васпостављањем предреволуционарне Русије, Русије која је грцала под лихварима и великим земљопоседницима, који су је као вампири сисали, која је била умртвљена огромним бирократским трутом, у којој је Црква била само још једно министарство, а интелектуална елита се заносила идејама мадам Блавацке. Са друге стране, заговорници конзервативне револуције у Русији се залажу за враћање на стање пре реформи Петра Великог, тј. на бољарски систем и органско уређење државе.

У току историје Трећи Пут је узимао разне облике и пројављивао се кроз разне личности. Овде ће бити набројане само неке: Антонио Примо де Ривера, Хозе Ортега и Гасет, Жозеф де Местр, Жорж Валоа, Шарл Морас, Рене Генон, Карл Шмит, Мелер ван ден Брук, Ернс Јингер, Освалд Шпенглер, Јулиус Евола, Дрије ла Рошел, Леон Блоа, Дени де Ружмон, гроф де Гобино, Габријел Д'Анунцио, Томас Молнар, Курцио Малапарте, Стефан Георге, Ђовани Папини, Мартин Хајдегер, Мирча Елијаде, Бела Хамваш, Жан Парвулеску, Роберт Стојкерс, Владимир Соловјев, Н.М. Данилевски, Ф.М. Достојевски, Игор Шафаревич, Езра Паунд, Павле Флоренски, браћа Трубецкој, Николај Берђајев, Константин Леонтјев, Јукио Мишима, Корнелије Кодреану... а код нас пре свега Димитрије Љотић и владика Николај, затим Милош Црњански, Момчило Настасијевић, Лаза Костић, Станислав Краков, Јустин Поповић, а од савременика Миро Главуртић, Драгош Калајић, Небојша М. Крстић, Драгослав Бокан, Богдан Лубардић, Жељко Познановић, Зоран Буљугић, Момчило Селић, Жарко Видовић и многи други.

Данас Трећи Пут, или нова десница (како су је назвали непријатељи), највеће теоретичаре има у Алену де Беноа и Александру Дугину. У скоријој прошлости постојао је покушај који се највише приближио остварењу идеја Трећег Пута, а то је идеја генерала де Гола да створи Европу слободну од америчких варвара.

За нас Србе Трећи Пут је ништа друго до истрајавање и васпостављање Светосавља, где Косовски завет стоји неометано уз гралску и нибелуншку традицију, где Небеска Србија стоји несливена али и неразделива са Небеском Француском, Небеском Немачком,...

СВЕШТЕНИК – ВОЈНИК ДУХА

Србски народ, као и све што постоји, има своју Софијну суштину или, како св. Максим Исповедник каже, логос твари. Ова суштина представља србску идеју коју не створи ни један човек, већ она представља предвечну мисао Божију којом се србски народ одржава у бићу (постојању). Надисторијска мисија – смисао постојања – србског народа је реално остваривање овог примордијалног идентитета. Покоравање Божијој вољи кроз служење Роду и покајање као промена начина мишљења, омогућује да постајемо свесни свог постојања и значења у времену и простору и тако способни да својом вољом мењамо стварност скинувши са ње копрену палог стања (maya). Сваки Србин и Србкиња тако постају канали кроз које се благодатне енергије Божије изливају на њихове ближње. Дужност служитеља Олтара је да у овоме помаже и води своју паству и да је чува (пре свега интелигенцију) од отровних идеја сатанских револуција Француске и Русије.

РАТНИК – ВОЈНИК НАЦИЈЕ

Следствено древној србској, аријевској традицији србска држава мора бити уређена на сталешком принципу, јер су духовно-интересне заједнице природне целине, за разлику од странака које су паразити на националном бићу. Најважнији сталежи, стубови државе, су војска, полиција и свештенство. Војска и полиција одана витешко-хришћанској традицији у рату живи монашки. Развијањем у оквиру својег сталежа, а према својим талентима, угледне породице ће рестаурирати аристократију. Органска, хришћанска држава има само једамн центар – ИДЕЈУ, а као носилац те идеје је владар. Како је Бог домаћин и господар васелене, тако је и Његова слика на земљи самодржац и стратократор (врховни заповедник војске и полиције), благоверни монарх, заштитник аутокефалне Православне Србске Цркве. Краљ је непокретна оса нације и дела само својим ауторитетом. Оваква држава је једини начин одбране од псеудо-империје Човекобога, коме ми православни страдално супротстављамо Богочовека Христа.

РАДНИК – ВОЈНИК ДРЖАВЕ

Крштењем сваки Србин постаје члан духовног племства, славска икона му постаје грб, а као племић не пита која су му права, већ које су му дужности. Свакодневним херојским животом србски витез потврђује иницијацијску мисао да нема рођења у Духу без смрти за пролазно. Сваки Србин је господар свога дома и мали краљ у њему. Дужност му је да свој дом уреди домаћински и хришћански и да помогне суседу мање даровитом да тако исто уреди свој. Домаћин својим животом чува породицу као најважнији орган националног бића. Породице се удружују у задруге а задруге у сталеж. Са даром препознавања духова, србски домаћин не подлеже искушењима демократије, егоцентричног хуманизма и другим прелестима kali yuge, већ следећи своје свете Претке хода уским путем ка Царству Небеском, док му на икони душе сија таворском светлошћу лик Христа Бога Живога.

ЖИВЕЛА СМРТ!

Поред јуначке борбе и смрти, Kодреануови легионари Василе Марин и Јон Мота, су оставили на својим шпанским саборцима још један, дубљи траг. Приликом јуриша, ова два млада, православна Румуна су узвикивали: Viva la muerte! Овај борбени поклич су антикомунистички борци одушевљено прихватили, инстинктивно осетивши да је у том покличу садржана сва хришћанска, витешка, не само борбена, већ и животна етика свих белих Европљана.

Та етика је у потпуности остварена у централном догађају србске сакралне историје – Косовској бици. Тада су се србски витезови жртвовали до тачке Крста за одбрану вере, нације и државе. Ти светли примери христолике жртве живе и до данас и пројављују се кроз многе Србе и Србкиње. Сетимо се само ђакона Авакума, који, док га Турци набијају на колац, узвикује: Срб је Христов, радује се смрти! Млади борци Српског Добровољачког Корпуса само својим јуришом, својим телима, скоро без испаљеног метка, разбијају космајски партизански одред, отеравши га преко Дрине. А када је официр ЈНА, Милан Тепић, разнео касарну у Бјеловару, поневши са собом у смрт десетине усташа, родио се још један Лазарев витез.

Шта је то што је ове јунаке нагнало да са радошћу иду у смрт?

Тешко то данас може да схвати просечан буржуј, спокојан и покојан, како га је назвао Ничеов духовни брат Константин Леонтјев. Та мистична одлука и начело да је живот смрт и смрт живот, би вероватно, од комуно-демократа, била проглашена за мрачно и назадно. Као и све материјално, човек се опире напору, раду и опасностима и настоји да се врати у равнотежно стање мировања. У стање удобне лажи и пуног трбуха, савијене кичме под шибом и насмејаног испљуваног лица. Заиста, страх је најбољи начин служења злу. Страх за материјална добра и удобан живот ствара армију несвесних ђаволових следбеника, спремних на све компромисе и узмицања.

Србска историја, и световна и сакрална, је историја рата за небоземну слободу и државно уједињење Србства. Победивши прво себе и сопствене грехе и слабости, победе у том рату су односили само они који су херојски и мученички пострадали, немајући другог страха до страха од Бога. У сваком Србину и Србкињи, мистички говори косовско-заветно искуство, и на нама је да ли ћемо тај светоратнички архетип угушити фарисејским оправдањима или ћемо га, следствено нашим светим Прецима, чувати и херојски потврђивати.

Зато сваки превославни националиста треба да зна да се само смрћу за пролазно рађа у Духу, и само се спремношћу на највећу, христолику жртву добијају све битке. И само тада ћемо моћи да погледамо наше непријатеље и кажемо: Разумите народи и одступите јер са нама је Бог!