У данашњем времену свима су пуна уста права, ових или оних. Сви воле да говоре о својим правима, а мало ко говори о дужностима, и мало ко уопште има свест о њима, а дужности итекако постоје. Дужности не постоје само према породици, пријатељима или држави, већ и према нашем србском народу и нашој земљи, нашој отаџбини Србији.
Такве дужности присутне су увек, и у миру и у рату. Када је у отаџбини мир, дужни смо да свом народу и својој земљи дамо свој рад – рад на општу корист нашег народа. Ми као појединци само својим трудом не можемо да допринесемо много на ширем плану, али ако би свако од нас радио онолико колико је до њега, а управо то и заговарамо, обезбедили бисмо боље стање у друштву, бољи положај свих нас и оснажили бисмо нашу земљу.
Када је у отаџбини рат, дужни смо да положимо своју крв и своје животе управо отаџбини. Ако нам их рат узме, узеће их тако да наша жртва буде Богом благословена, јер је дата у одбрани ближњих. У тим временима на нама је да се боримо и страдамо, како такво зло не би сустигло нашу нејач, нашу децу, нашу будућност. Како се онда можемо усудити да побегнемо да бисмо сачували сопствени живот, а тиме оставили и најмању могућност да и једно једино невино србско дете пострада, можда и у најгорим мукама? Немамо право на то.
Стога, будимо људи, народе србски. Не заборављајмо своје дужности, јер их нису заборављали ни наши преци, којима дугујемо своје животе и свој опстанак. Будимо, као и они, борци и јунаци, али и вредни радници. Само тако ћемо обезбедити бољу будућност себи и свима око нас, и донети нову светлост која ће обасјати нашу славну отаџбину и удахнути јој нови живот.