Ванредно стање као маска антисрбске политике и глобалистички концепт модерне неолибералне државе

27. марта 2020. / Коментар

Јучерашњи снимци армије миграната коју превозе Ластини аутобуси и слике србомрзачке пропагандне манифестације тзв. НВО, у центру Београда, којом се уз заштиту полиције крше уведене мере забране током ванредног стања, доказ су чињенице да је једна од сврха неуставно уведеног ванредног стања и осталих претераних мера ограничења (потпуно несразмерних мерама других држава које су много више погођене заразом), олакшавање спровођења антисрбске политике и покушај да се народ навикне на тоталну контролу.

О феномену ауторитарног либерализма

Сведоци смо како се широм Европе и света медијски манипулише статистиком и шири паника. А паника је глобалистичким злотвотима потребна јер је она симптом великог страха. А кад постоји велики страх, тада народ масовно пристаје па чак и сам тражи да се мере пооштре и права ограниче. Можда је антагонизам између западних центара моћи и Кине и мањи него што мислимо. Можда је колапс либералне ЕУ бирократије по питању корона-кризе фингиран како би се показало преимућство кинеског комунистичког модела (јер и поред бројних економских одступања од комунизма, Кина се и даље чврсто држи ауторитарних одлика комунизма). Не треба искључити могућност да Кина буде наметнути образац за остатак света. Савремени неолиберални западни концепт већ подразумева државно утеривање задатих поставки, али није искључено да је решено да се та тенденција појача и то путем калемљења кинеског модела. Видимо како и у Србији, мондијалистички (Вучићев) режим представља кинеску „браћу" као спасиоце те да управо придошли кинески стручњаци, заговарају политику пооштравања мера. А ако је заиста вирус корона толико опасан, како то да се готово нигде не поставља питање кинеске одговорности за настанак и ширење истог? Наравно, уколико вирус није створен вештачки од стране западних служби, што опет, ако је тако, Кина мора да утврди и недвосмислено истакне.

Да не буде недоумице и погледу нашег разобличавања неолибералног концепта тоталне контроле, истичемо да Србији јесте нужна ауторитативна (не и тоталитарна) власт која је хришћанска и националистичка, те која ће својим монополом физичке принуде штитити Божији закон и светле народне традиције, a не наказна неолиберално-ауторитарна мондијалистичка полицијска држава, која представља метастазу болести класичне либерал-демoкратске капиталистичке државе. Аномалија те старе либералне државе јесте што не интервенише у циљу заштите народа од капиталистичке експлоатације и либералне индоктринације. А аномалија модерне неолибералне тенденције јесте баш (над)државна интервенција која нема за циљ заштиту народа, већ подршку капиталистичкој експлоатацији и либералној индоктринацији, са све култур-марксисткчким идеолошким брушењем антиидентитетског екстремизма.

Прозирући и презирући сва кукавичја јаја наметаних туђинских друштвено-политичких модела, ми ћемо и даље недоступно сведочити о нужности васпостављања србског, светосавског и домаћинског поретка који штити светле народне традиције и социјалну правду.