За одбрану и обнову србског села!

10. јула 2021. / Коментар

Један од кључних предуслова обнове Србије и њене независности од мондијалистичких окупатора и њихових слугу оличеним и у актуелној власти, представља обнова србског села. Национални препород ће почети успоном србског сељака и постављањем србског сељака на његово заслужено место - место часног домаћина и носиоца привредне и расне снаге наше нације. Током претходних деценија сељак и село су трпели понижења пре свега у економској сфери, погрешна политика комунистичких окупатора је уништила србско село, а либерална демократија га је докрајчила. Србска села су остала запуштена, без неопходне инфраструктуре - добрих путева, воде, струје и свега оног што је неопходно у модерном времену за функционисање како економског живота, тако и живота уопште. Принудна индустријализација коју је вршила комунистичка власт извршена је на уштрб села, сељаци који нису имали потребна средства за производњу, механизацију и остало су похрлили у градове због нових радних места у фабрикама, што је покренуло огроман талас миграција у градове који се није зауставио до данас. Након распада Југославије и пропасти комунизма, србски сељак је трпео и током одбрамбено-отаџбинских ратова, економских санкција, инфлације, да би после петооктобарског пуча либерално-демократске односно поданичке владе мондијалиста закуцале ,,последњи ексер" у сандук србском селу. Наиме, потписивањем катастрофалног тзв. Споразума о стабилизацији и придруживању дате су одрешене руке тзв. ,,увозничком лобију" да диктира цене пољопривредних производа, да увози доста неквалитетније производе из иностранства на уштрб наших пољопривредника. Цене које су нуђене пољопривредним произвођачима су постајале све ниже, док су се препродавци односно увозници богатили на огромним разликама у цени између првобитне и финалне продаје. Ово су само неки од узрока пропасти србског села, наравно да треба узети у обзир и дух времена, политичке и друштвене околности, и остале чиниоце, међутим ово је нека најсажетија анализа.

Политику својих претходника наставили су и Александар Вучић и његове владе. Цене модерне пољопривредне механизације, семена, земљишна рента, цене горива отишле су у недоглед док цене пољопривредних производа стагнирају или чак падају, увоз из Албаније, Турске, Македоније, Кине, из Европске Уније никад није био већи, а србски сељаци се налазе у незавидном положају. Тим поводом, пољопривредници из Лесковца и околине организовали су својеврстан протест против овакве владине политике према србском селу и србском сељаку, где су народу поделили више тона парадајза. Сељаци са југа Србије односно произвођачи парадајза незадовољни су ценом свог производа. Док су цене парадајза из Албаније и Турске (који долази раније) у маркетима биле и по 160-170 динара за један килограм, нашим сељацима трговци нуде цену од 10 динара! Држава би требало да регулише овакво поступање, међутим због тзв. Споразума о стабилизацији и придруживању и осталих споразума о слободној трговини, власти Србије су нашим сељацима ,,пуцале у ногу". Наравно одређена решења би могла да се пронађу, као што је рецимо ограничење увоза у време када одређени пољопривредни производи ,,код нас долазе", тако би србски сељак имао бар мало поштенију цену и имао би више изгледа за опстанак на селу, подизање и прехрањивање породице и достојанствен живот. Уместо тога, сељаци су у готово свакој пољопривредној грани на рубу егзистенције.

Село је вековима било основна ћелија наше колективне свести, као и упориште расне снаге србског народног бића. То је био случај и са производњом, јер је земља од памтивека била известан доносилац добара, пре свега хране. Данашње србско село прате бројни проблеми, који су нашој јавности прилично познати. Желимо да понудимо решење, које се састоји из следећих мера:

1) Промена односа према селу као изузетно важном државно-националном производном елементу, а не као заосталој средини. С тим у вези, Србска Акција се залаже за подстицање репопулације села, како новчаном подршком тако и на друге начине.

2) Убрзани развој инфраструктуре села. Израда квалитетних саобраћајних и телекомуникационих веза, како ниједно село не би више било „одсечено од света“.

3) Формирање струковне организације пољопривредника, која ће и у народном представништву (Сабору) заступати права својих чланова.

4) Потребна је истинска обнова задругарства, кроз подстицање пољопривредних произвођача да се удружују ради остваривања већих приноса, али и ради помоћи социјално угроженима. Србска Акција се снажно залаже за обнову задругарства на начелима на којима је оно постојало до 1945. године.

5) Потребна је расподела и експлоатација свих тренутно расположивих обрадивих површина, тако да ниједна њива не остане необрађена за. Незапослени и сиромашни би од државе бесплатно добијали одређено земљиште под условом да желе да га обрађују, док би они који земљиште не желе да обрађују били обавезни да исто уступе држави.

Србски сељак није роб!

Хоћемо препород села зарад препорода нације!