Милица С. Богдановић, прва Србкиња доктор наука, у тексту објављеном у „Нашој борби“ 28. јуна 1942. године разматра питање положаја жене, феминистичког покрета, женских права и одговорности.
Занимљиво је да једна од најобразованијих жена свог времена упозорава да друштвене промене немају смисла без личне моралне одговорности и унутрашњег преиспитивања, критикује дотадашњу феминистичку борбу и феминизам као такав као туђинску идеологију, а уједно брани развој женских способности и талената као чување и развијање Божије искре у човеку.
Далеко од тога да жену сведе на пуку рађалицу, Милица Богдановић одбацује такво редукционистичко схватање женске улоге. Она признаје и уздиже жену као стваратељку и неговатељицу живота – носитељку биолошког и духовног продужетка народа – али такође аргументује здрав, дубоко укорењен и одговоран развој свих њених способности и талената, који се не троше у самодовољном „ослобођењу“, него служе узвишеној мисији Нације.