Злочин турских дивљака

22. новембра 2014. / Коментар

Због чега су сви србофобни екстремисти охрабрени да чине своја злодела?

Владајући антисрбски режим, својим издајничким држањем и небригом за народну безбедност, већ одавно охрабрује све србске непријатеље да организују акције у којима се промовише антисрбски екстремизам, систематски напада и исмева србски народ или се, пак, директно кидише и на саме србске животе. Последњи такав чин који се догодио јуче, на дан Светог Архистратига Михаила, имао је трагичан епилог, те је потресао све србске родољубе. Реч је о тужној увертири међународне кошаркашке утакмице у Цариграду (од стране турског окупатора названом Истамбул), између домаћег Галатасараја и Црвене Звезде, где је при нападу турских дивљака и кукавица, пострадао навијач београдског клуба – Марко Ивковић, који је подлегао повредама задобијеним од вишеструких убода ножем.

Ма колико најекстремнији антисрбски чиниоци, који су својевремено проливали крокодилске сузе за „убијеним“ Брисом Татоном, покушавали да читав овај догађај представе као класичан сукоб „хулигана“, очигледно је да се у крајњој субјективној инстанци, ради о нападу и убиству које је мотивисано националном припадношћу, и које је охрабрено пословичном бахатошћу и небригом данашњих власти Србије за безбедност и углед држављана Републике Србије србске националности.

Убиство као чин србофобије

Јасно је да је по америчкој концепцији балканских односа, Србима намењено да буду „дивљач за одстрел“. Ипак, ми то не прихватамо. Нека Вучић, Тадић, Пајтић, Дачић, Ђукановић и остале антисрбске марионете то буду ако желе. Србски народ не жели такву улогу, јер она не приличи једном народу велике историјске мисије, какву је србски род од Творца добио. Не приличи нам ни да наседамо на медијску пропаганду дуплих стандарда, нити на јалову самооправдавајућу псеудопатриотску и патетичну причу огавне режимске жуте штампе, коју већ видимо како „кука“ на турске домаћине, те целокупни оправдани гнев народа настоји да исконтролише и сведе на пуки протест, гурајући под тепих кривицу антисрбског режима и кријући да је реч о злочину по националној основи.

Наиме, иако су турски хулигани познати по свирепости и подмуклости, иако је јасно да је овај меч био меч високог ризика, а узевши у обзир да се овакви злочини не дешавају при другим међународним навијачким гостовањима у Турској, јасно је каква је позадина целог догађаја. Притом, очигледна је одговорност турског домаћина и турске полиције који су без икаквог оправдања онемогућили србским навијачима да уђу у халу, препустивши их кидисању наоружаних хорди турских дивљака, што је и резултовало убиством. Полиција је чак директно асистирала убицама тиме што је бацала сузавац на србске навијаче, олакшавајући тиме турским кољачима.

Као што је и било за очекивати, турска држава и јавност, у духу лицемерне, подмукле и нечовечне кампање, замењују тезе и минимизирају овај злочин. Тако нешто и приличи разбојничкој турској држави и повампиреној неоотоманској стихији, чији вековни трагови смрде нечовештвом, и то није главни узрок проблема. Наиме, за овај велики злочин турских дивљака и кукавица, крива је пре свега овдашња издајничка власт и антисрбска псеудоелита која већ предуго паразитира на напаћеном телу србске нације. Крив је и сам србски народ који истрајава у својим данашњим слабостима, те дозвољава опстанак постојећег неприродног стања. Постојећа квазиелита паразита и бескичмењака, по налогу својих западних ментора, деградира србски народ, не штити га већ га терорише и пљачка, и чини отвореним за разноврсна штетна деловања србских непријатеља.

Пут народног уздизања

Ми Срби, као народ, показали смо кроз историју да се можемо, уз помоћ Божију, обрачунати са сваким завојевачем и сваким спољашњим непријатељем, јер смо неприкосновена ратничка раса, кадра стићи и утећи и на страшном месту постојати, како би то казао велики Његош. Али данашње србске генерације су махом духовно посрнуле, те не умеју да разлику добро од зла, пријатеља од непријатеља, грех од врлине. Стога је наш Покрет и настао на таквој народној невољи, ступањем у борбу против ове духовне девијације. Јер само та борба предуслов је свих ваљаних политичких и економских прегнућа, који ће препородити Србство изнутра, дати му снаге да збаци са својих леђа паразитске издајнике. Тада ће се Србство, у борби за своје потпуно и спољашње ослобођење и уједињење, јуначки усправити и задати одлучан ударац свим злотворима, свој душманској некрсти и погани која кидише на наше земље и наше светиње. Тако је било у повести, за то се боримо у садашњости и будућности. И успећемо, ако нам Господ помогне по милости својој, а помоћи ће ако буде имао коме. До тада – борићемо се, и сви они који у тој борби буду дали своје животе за србско име и веру православну, биће залог нашег праведног гнева, који је весник будуће србске Победе.

Нека Господ уснулом рабу Божијем Марку опрости сваки грех вољни и невољни, и нека му подари Царство Небеско!

Вјечнаја памјат!