О националистичком јединству и националној идеји

12. априла 2018. / Коментар

Moже се пуно тога казати о проблемима тзв. националне сцене и националног деловања у данашњој Србији. Придике и замерке које се периодично упућују нама да смо заглибљени у нашу „љотићевштину" услед чега нисмо довољно посвећени актуелностима, увек лако демантујемо освртом на дугачак низ друштевно-политичких или хуманитарних активности нашег Покрета везаних за горућа актуелна питања. Идеолошко упориште нам је компас за све активности, као и за препознавање свих добрих и лоших страна било које појаве, а посебно битна ствар за ову тему јесу аномалије данашње србске стварности.

Наиме, врло је важно лоцирати извор свих аномалија и правилно сагледати наше тренутно стање као народа (данашњих Срба), а то стање је јадно и бедно, упркос привидно високом нивоу националне свести, која је махом јалова. Не само у политичкој манифестацији, већ и у социјалној а пре свега у духовно-етичкој манифестацији. Није само одраз актуелног стања овај политички суноврат Србије који се збива, већ и то што маса национално свесних људи на немогућност или неспремност да се ухвате у коштац са пропадањем државе, окупацијом и понижењима, упада у шизофрену летаргију то јест у претеривање и контрашко-аутошовинистичку причу како су „Срби најгори народ, како смо стока и треба нас побити“ итд… С друге стране, није ни решење да живимо у неком „матриксу”, где смо сви јунаци, витези, сердари и бритке сабље, а заправо бар 80 одсто данашњих Срба који се позивају на национализам, није примера ради способно да пређе ни половину пешадијских препрека, што је део елементарне војне спреме. А по својим животним манирима и навикама просечан националиста у данашњој Србији, не разликује се готово уопште од просечног либерала и левичара. Чак напротив, многи наопако мисле да је декларативна националистичка опредељеност нешто што може да компензује многе недостатке карактера, па су такви по нивоу животне (не)одговорности заправо и доста испод просечног либерала или левичара. А истина је да националистичка опредељеност треба и мора да обавезује, а не да буде алиби за животне промашаје и странпутице.

Бројна је листа, проблема и аномалија, али решење је у неку руку врло једноставно, иако је примена истог тешка, као што је и живот тежак.
Сходно томе, потребно је лоцирати извор побројаних аномалија у данашњим (и не само данашњим) националистичим (или „националистичким“) водама. А он је кратко и јасно описан још давно нпр. у овом чланку.

Рекли би да је та мисао Светог Николаја једини темељ за дугорочну и чврсту уједињавајућу србску причу. Не само због тога што је та идеја једини доследан континуитет са идејом наших старих, од Светог Саве, Светог кнеза Лазара, па до Његоша, Карађорђа, Мојковца и Цера, већ и због тога што је само у тој идеји садржан лек за све проблеме данашњег Србина, па и оних који се позивају на национализам. Јер међу Србима који се данас позивају на национализам, има подоста: сујетних, љубоморних, арогантних, затим људи са сумњивим амбицијама, много људи са дијагнозама, „свезналица“, трачара, људи који мисле да су богомдани да уређују Србију а лични живот им је у хаосу итд. Дакле, показати лични пример, не бавити се другима, уређивати најпре свој живот, своју кућу, па на темељу тога друштвено деловати, то је једини органски и светосавски пут. Наравно, мислимо у овом смислу искључиво на делатно и искрено усвајање Светосавља, јер то што неко декларативно препознаје Светосавље као суштину, не значи да је искрен или доследан у томе, тако да и међу таквима може да буде и оних који се могу подвести под шарлатане или неискрене патриоте са личном амбицијом.

Без овог горенаведеног предуслова (окупљања око Светосавља), могуће је говорити само о неком релативном јединству које подразумева могућност сарадње у конкретним акцијама по тачно одређеним питањима, и наравно подразумева узајамно ненападање. Али по нама, и ту мора да буде минимум заједничког става, и то:

1) Препознавање евроатлантизма и мондијалистичке окупације као непомирљивих непријатеља србског народа, и у склопу тога третирати као део речене окупације и прозападну опозицију али и напредњачку власт све са Александром Вучићем као највећим издајником Косова, покровитељем криминала, партиократске хистерије, неолибералне  пљачке и  експлоатације  народа, расадником „ријалити" неморала и најфанатичнијим хомосексуалним лобистом, вероватно у историји човечанства (што опет није најгора ствар код њега). Дакле, увидети чињеницу да је данашња Србија под окупацијом.

2) Жеља за слободном и уједињеном националном србском државом на подручју свих србских крајева.

3) Елементарно поштење и одсуство зле намере, које се огледа и у томе да се не тврди без јасних или експлицитних доказа да „овај или онај“ ради за „овога или онога“, што опет не значи да не треба да постоји превентивна делимична дистанца и опрез услед недовољног поверења, што је природно. Боље је и здравије то него лажно здруживање.

То су по нама неке три тачке које могу бити темељ релативног јединства и пријатељског односа између патриотских група и појединаца. И оне треба да значе и то да не може свако ко себе сматра патриотом и националистом, да се заиста и третира тако, већ просто мора бити неких макар минималних критеријума.

Али и поред оваквог нашег става и отворености за сарадњу, прописују нам поједини ускогрудост, критикујући опет нашу „идеолошку зачауреност" у (нео)зборашкој идеолошкој доктрини и поштовању нашег учитеља Димитрија Љотића као и великог ђенерала Милана Недића. Наиме, што се ове двојице великана тиче, јесте штетно и апсурдно да се на основу тога какав ко има однос према њима, одређује ко јесте родољуб а ко није. Ми тако нешто и не чинимо, напротив, јер мора да постоји разлика између важног, важнијег и најважнијег. А питање ко ће сутра у случају будућег рата бити наш саборац у истом рову, важније је од историјских питања као и историјских па и идеолошких заблуда. То све стоји. Али то опет не сме да релативизује значај борбе за истину о овим великанима, коју предузимају они који верују у њихову величину. То је опет везано за идеолошко питање, а идеолошко питање везано је за духовно које се опет тиче оног горњег цитата Св. Николаја.

Уосталом, једина алтернатива данашњој партијско-политикантско-менаџерској колотечини и комбинаторици, јесте идеолошка жилава и срчана борба за убеђења која није условљена само друштвеним актуелностима већ понире у узоре из прошлости. У том смислу, корисно је и потребно истицати и затомљене великане прошлости (нарочито ако су њихове мисли и подвизи актуелни) као што је корисно истицати и идеале какав је ослобођење Косова и Метохије, ослобођење книнске Крајине или пак идеал васпостављања светосавске, сталешке, задружне, социјално праведне и домаћинске Србије на тлу свих србских земаља. Јер ма колико такви идеали били далеки, они су својеврсна звезда водиља која надахњује и даје снагу. Уосталом, добро је познато да су се Јевреји вековима поздрављали покличом „догодине у Јерусалиму“ без да су се и назирале претпоставке за остварење таквог идеала.