Митрополит Амфилохије Радовић (1938 - 2020)

30. октобар 2020. / Коментар

Господу се јутрос представио Митрополит Црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, егзарх трона пећког Амфилохије Радовић.

Митрополит Амфилохије је у последње време фактички представљао духовног вођу србског народа, и то не само у Црној Гори. У народу у Црној Гори, прозван је од милоште Ђедо, и био је заиста од стране многих схваћен као ђедо свих православних Срба.
Међу најшколованијим је епископима данашњице, дубоко погружен у Свето Предање Цркве, а својим преданим радом обновио је монаштво и свештенство у Црној Гори, које је сведено током комунистичке диктатуре на број од неколико десетина монаха и свештенослужитеља. Обновио је на стотине цркава и манастира, подизао нове храмове, и симболично речено - поново крстио Црну Гору. Иако србомрсци и изроди сад ликију, тиме само показују сосотвену немоћ и јаловост, јер упокојени владика Амфилохије је њих за живота победио. Предводио је литије за одбрану светиња, истрајао и на крају победио богоборачки антисрбски режим Мила Ђукановића у Црној Гори. Супротстављао се годинама издајничкој политици Александра Вучића и његовим покушајима тзв. поделе тј. издаје Косова и Метохије. Остаће упамћено и то да је 1999. године предано тражио по Косову и Метохији тела и кости мучки убијених Срба од стране шиптарских терориста, те их достојно сахрањивао. Многи су му замерали због тактичког приступа са циљем да се у окриљу Митрополије задржи и мноштво оних који су у прелести, те се изјашњавају по националности као Црногорци. О томе да ли је у вези наведеног некада прелажена граница смислене тактичности, може се полемисати. Али и поред неких његових несумњиво лоших и контроверзних позеза и ставова, његова путања - и пастирска и политичка јесте суштински исправна и плодоносна. То је време показало, и надјачало и обесмислило све тезе и теорије о томе како је митрополит наводно издајник србства у Црној Гори. Јер Господ рече „По плодовима њиховим познаћете их". А плодови Митрополитови су масовна обнова светиња, монаштва и препород свих аспеката црквеног живота у Црној Гори, као и вишеструко повећање броја Црногораца који се национално изјашњавају као Срби. Нико се у Црној Гори у време његовог владичанства није ни поунијатио нити је Митрополит одвојио своју епархију од Србске Цркве, како се то нашироко причало, као већ малтене решена ствар. Није издао борбу за светиње и одбио је све компромисе са безбожном антисрбском влашћу. Дакле, време је показало да су оптужбе у том смеру биле најобичније клевете иза којих у великој мери стоји издајнички Вучићев режим којем је Митрополит био трн у оку.

Оставио нам је завет да обновимо Његошеву капелу на Ловћену, те смо дужни да то и учинимо и испунимо жеље - сада већ двојице наших бесмртних владика, Његоша и Амфилохија.
Јер чврсто верујемо да се Ђедо преселио у Небеску Србију, у друштво Светог Саве, и свих светих Немањића, код Лазара и Милоша, и Светих Петровића, Светога Василија Острошког, Светог владике Николаја...

Верујемо да се он сада моли за сав народ србски, за нашу војинствујућу Цркву и за србско Косово и Метохију,
те да се и на њега могу односити стихови ловћенског Тајновидца:

„На небу ти душа царовала,
Ка' ти име на земљи царује!
Благо томе ко довијек живи,
Имао се рашта и родити!"

Вѣ́чнаѧ памѧть