Радован Караџић и студентски дом на Палама

15. децембар 2020. / Коментар

Од самог потписивања Дејтонског споразума 10. августа 1995. године и завршетка рата у Босни и Херцеговини, сведоци смо тежњи његовог ревидирања у антисрбском смеру од стране муслимана и западних центара моћи, а све у циљу стварања унитарне БиХ државе географског ,,босанског народа" који говори некакав ,,босански језик". Отприлике као кад би направили државу Банат, чији су држављани Банаћани, а наречје србског језика које се говори у Банату назвали банатским језиком.
Политика расрбљавања ове србске земље од стране антиправославних центара моћи има свој континуитет турске па преко аустроугарске окупације Босне и Херцеговине након Берлинског конгреса 1878. године, и све до данас. Само су се мењали начини њеног спровођења, од физичког истребљења и протеривања, па до превођења на другу веру и нацију. Али је циљ остао исти, Босна и Херцеговина за њих не сме бити земља србскога народа.
Још је Бењамин Калај као претеча ,,високих представника" трасирао политику стварања интегралне ,,босанске нације", као и ,,бошњачке нације" од исламизованих Срба. А уз то радио је и на стварању модерних Хрвата од покатоличених Срба.
Босна и Херцеговина су историјски неоспорно србске земље, међутим имајући у виду политику физичког и духовног истребљења Срба на простору не само тих крајева већ и целе бивше Југославије, Република Србска је велика победа србског народа у смислу хомогенизације србског националног корпуса и одбране од будућих насртаја на србско национално биће, тако да на сваки покушај одузимања надлежности Републике Србске, потребна је изричита реакција.
У том смислу недопустиво је и скидање табле са именом првог председника Републике Србске, др Радована Караџића са студентског дома на Палама чиме се посредно прихвата западни наратив о Србима као злочиначком и геноцидном народу и Републици Србској као геноцидној творевини што је свакако апсурд над апсурдима, али непријатељ отпао од било каквог осећаја честитости, правдољубивости као пали анђео не бира средства.
Знајући склоност Милорада Додика ка политичкој трговини ово наговештава могућност поновног његовог подилажењеа западним центрима моћи зарад опстанка на власти, а у светлу јачања опозиције у Републици Србској, и све на штету србског народа.
Наравно овај осврт није усмерен на критику власти а подршку актуелним водећим опозиционарима у Србској. Они се још нису довољно испрофилисали, како би се и ми могли ближе изјаснити о томе да ли су и они класичне партијашке штеточине као Додик или пак не.
Стога, народ Србске мора јасно и једнима и другима ставити до знања, да се не смеју играти са будућности и судбином србскога народа.
Притом верујемо и да смо као народ показали кроз реакцију васколиког србства на покушај одузимања светиња у Црној Гори, да проблем Срба у једној србској земљи, није проблем само њих, као што је то у комунизму наметано,већ је реч о нападу на целокупан србски народ и целокупно србско, хришћанско, светосавско национално биће, саборно и јединствено које искључиво као такво може да се одбрани од напада по истом рецепту и од истих сила мрака и у Босни и Херцеговини, и у Црној Гори и свим србским земљама.

Др Радован Караџић са свим својим врлинама и манама поделио је судбину србског народа доживотно тамнујући у хашком казамату носећи крст наводног ратног злочинца.
Најмање што заслужује као персонификација свих Срба који су се борили да се не понове Јасеновац, Пребиловци, Градишка, Ливно, Гаравице и бројна друга стратишта јесте да се један студентски дом назове по њему, а свакако србски народ не заслужује да се неко тако игра са његовим политичким вођама нарочито од политичара из редова сопственог народа.