10. април – дан о коме се ћути

10. април 2011. / Коментар

Сваки 10. април је исти, био он сунчан и топао или кишовит и хладан. Сваког, или боље рећи ниједног 10. априла, нико нас на телевизији или радију, па ни у новинама, није подсетио да смо и ми у прошлом веку страдали. Србија је свакако јединствена земља на свету – обележава све могуће међународне дане посвећене води, енергији, дрвећу, док датуми који се заиста тичу нас, као народа, бивају потпуно скрајнути. С друге стране, зашто бисмо нарушавали „стабилност у региону“ и „добросуседске односе“ са нашим западним „стратешким партнером“? Јер ипак, то је њихов благдан, дан када су после средњег века коначно добили нешто налик на државу, па макар и без суверене власти. Да је Србија земља у којој више нема довољно самосвести, идентитета, части и осећаја за правичност, одавно је постало јасно. Но, ово што нам се дешава и што нам се догодило 10. априла 1941. није почело баш тада, а није се завршило ни данас.

Тог десетог априлског дана проглашена је тзв. Независна држава Хрватска, на делу територије Краљевине Југославије окупиране од Немаца и Италијана. Независна тешко да је била, имала је неке карактеристике државности али није била држава, а Хрватска је била најмање, с обзиром на број Срба у њој. НДХ је једино била геноцидна, и то толико геноцидна да су о зверствима над Србима писали и италијански и немачки официри. Тако је генерал Александар Лер оставио податак да је у НДХ страдало 400.000 Срба, пуковник Херман Нојбахер даје цифру од 750.000, а процене су данас такве да смо захваљујући једном од „троимене браће“ остали без 1,6 милиона сународника. По завршетку Другог светског рата, Јасеновац – највећи и најстрашнији концентрациони логор икада – био је прекопан. Остала је само Доња Градина, са спомеником који неодољиво подсећа на два укрштена латинична слова „у“, ваљда да нас подсети да се Марко Месић ипак вратио као официр „Народно-ослободилачке војске“.

Иако је са тим 10. априлом почело највеће страдање Срба у читавој нашој повести, оно је наговештено много раније. Примера ради, још су 1914. присталице „Чисте странке права“ Јосипа Франка, називале себе усташама и са огромним одушевљењем и покличом „За дом спремни“, јуришале на србске цивиле по Мачви, да би у периоду 1915–1918. добили праву прилику да ураде оно што им је папа Пије X већ опростио. Међутим, ни ту није био почетак. Тачан тренутак свакако није могуће одредити, али све је почело оног тренутка када је Беч у Србима почео да гледа оруђе које, када би се отргло контроли, могло да угрози много тога. Ватикан је још од доба Светог Саве у Србима видео, најблаже речено, „реметилачки фактор“. Тако, аустријски двор и папска курија, заједничким снагама, уз садејство Венеције (до њеног пада под Наполеонову власт), крећу у Drang nacht Osten, са циљем елиминације србског православног чиниоца на Балкану. Део Срба који је још у средњем веку био римокатоличке вероисповести преводи се у Хрвате, други део се преводи прво у унијате, а трећи директно прекрштава. Тако се од Срба праве Хрвати, који су иначе највећим делом нестали под налетима Турака, не оставивши ниједан спис написан штокавским наречјем.

Осим што нам се нико није извинио, нити одао пошту србским жртвама (у пуном броју и то не као „жртвама фашизма“, јер су Срби убијани под разним идеологијама, а самог Павелића, према енглеском историчару Гају Волтерсу, штитиле су и Британија и Америка), нико нам није на киосцима, у књижарама, биоскопима или на телевизији, омогућио да сазнамо нешто више о ипак нашој трагедији. Деци се у школама не препоручују Дучићева књига „Верујем у Бога и у Србство“, нити „Апологија србскога народа у Хрватској и Славонији“ Радосава Грујића, а камоли „О србском имену по западним крајевима нашег народа“ Василија Ђерића. О књигама о Јасеновцу и усташким злочинима нема ни помена, нити је икад у ударном термину емитован било какав филм или емисија на ту тему. Етноцид над нама је извршен два пута: први пут када су страдали људи, а други пут када их је званична, жива нам и здрава авнојевска Србија, одбацила и прикрила.

И овај десети април ће проћи, а само ће малобројни којима је још увек стало до себе, части и истине, обележити седам деценија непребола. Док ће и у будућности одзвањати питање које су нам својевремено упутили: „Колико још треба да вас побијемо, да бисмо вам показали да нисмо браћа?“