Рат као шанса за духовно-идејни препород: Може ли рат вратити Русију себи?

16. март 2022. / Коментар

Рат, односно руска специјална операција, иде својим током. Задњих дана, борбе су интензивиране на свим фронтовима. Напредује се полако али константно, и можемо рећи да је држава Украјина,  сваког дана бар за мало мања. Она војнички не може више да поправи свој положај, питање је само (уколико Кремљ реши да иде до краја) колико ће Украјина скупо „продати кожу", то јест да ли ће истрајати до краја у жилавом отпору. Спремани су од својих НАТО газда за то 8 година, имају бројну и добро наоружану војску и један део изузетно мотивисаних бораца. Али то није довољно да се парира моћној руској војсци. Знамо да НАТО пакт ратује „на дугме" или посредством марионета. За директан рат против Русије ционистичке врхушке НАТО-а немају храбрости, јер је то ризик нуклеарног рата у којем би обе стране изгубиле, а за руску страну је такав исход мање неприхватњив, и то друга страна добро зна. Конкретно, у овом рату, за Русе главни је проблем како направити баланс између смањења својих губитака и вођења рачуна о цивилима, које иначе украјински сепаратисти користе као живи штит. Из беса, гранатирали су цивилне циљеве у Доњецку и починили нови масовни зчочин. Али тај стравичан злочин је и знак слабости и немоћи.

Утисци од ратних вести нису једнозначни. Одушевљавајући се напретку руске војске, жалостимо се због патње и погибије мноштва људи на обе стране. И војника и цивила. Деце нарочито. Тужни смо због проливања словенске крви. Али то је рат... Верујемо да већина „Украјинаца" (стављамо наводнике јер не признајемо лажну украјинску нацију - бољшевичку тековину) нису антируси, бар не острашћени. Они су жртве манипулације НАТО злочинаца и антируских екстремиста. Такође, доста бораца и цивила који страдају са те стране фронта, припадају канонској Цркви (УПЦ МП), али то је сад посебна тема. И посебна трагедија.

Због свега тога, разумно је било тражити само неутралност Украјине како би се избегла страдања. То је Кремљ и тражио. Али с обзиром да је Украјина инсистирала да буде топовско месо НАТО злочинаца у походу на Русију, рат је био неминован. И кад је већ тако, када се већ дубоко ушло у епопеју страдања, мислимо да у рату треба ићи до краја, до уништења државе Украјине - тог бољшевичког антируског пројекта и марионете НАТО зликоваца. Нажалост, постоји и овога пута бојазан од издаје. Властима РФ најбитнија је гаранција неутралности Украјине. Ако се евентуални мировни споразум буде свео претежно на то или на фамозну „денацификацију" (на ту тему ћемо имати посебан осврт у посебном чланку), или на било који сличан епилог несразмеран стању на терену и поднетим жртвама, то ће бити велика издаја. До ње ће доћи једино у случају поткупљивања на личном нивоу. Нажалост ни такав исход не можемо искључити, али надамо се да до њега неће доћи.

Режим у Кремљу – добро и зло

Сломом СССР-а и обновом руске државности у форми Руске Федерације, није обновљена и суштински национална руска држава, већ је руска земља из једне окупације (комунистичке) прешла у другу окупацију (либерал-демократску и мондијалистичку). Русија је постала цивилизацијска колонија мондијалистичког Запада. Доласком на власт Владимира Путина, Русија је престала да буде политичка колонија али је остала колонија у културолошком и идеолошком смислу. Путин је подигао Русију привредно и пре свега војно, што је манифестовано спољњим јачањем Русије. Али на  унутрашњем плану, ситуација је остала прилично лоша. Поновићемо овде ствари које смо у више наврата на ову тему истицали.

Наиме, и само „Руско пролеће" 2014/15 у Донбасу и Украјини, потврдило је лоше особине Путиновог режима, који уместо да истински подржи руски националистички импулс и жељу за ослобођењем Новорусије од украјинских сепаратиста, практично је скоро све издао. Новорусија је подржана таман толико да се потпуно не угаси -  ограничена на делове двеју  губернија, иако је Новорусија вишеструко већа. И Харков је хтео да јој се припоји, и Одеса, Николајев...

Али режим није допустио да се то уради јер њихови „уважени партнери“ (Путинова узречица) налазили су се у Вашингтону, Бриселу и Кијеву, док на територији Новорусије они нису видели уважене партнере. Заправо, калкулантство је у велкој мери и део идентитета актуелних виских функционера РФ, који по својим животним идеалима ни мало не одступају од мондијалистичког менталитета и тековина ропства спрам популарне западне псеудо-културе (пример Медведева), те чија деца листом живе и школују се на Западу (пример Путина и његове деце). Даље, многи функционери РФ, а пре свега режимски тајкуни, и лично имају девизне рачуне на Западу, разну другу имовину као и разноразне личне пословне аранжмане и комбинације. Ово све треба имати у виду када се одмерава досадашња политика садашње власти РФ, која је у суштини балансирала између државних интереса Русије и личних интереса припадника власти. Истина, Путинова номенклатура, иако је проистекла из издајничке Јељцинове, направила је битне кораке који су положај Русије значајно променили у новом миленијуму. Јер Русија се под Владимиром Путином отргла ционистичкој контроли, подигла је војну моћ, ступила је у обрачун са већим делом јеврејских тајкуна (неке је потчинила), повратила утицај на Кавказу и у другим граничним областима и затегла односе са НАТО и САД. Такође, унапредила је друштвену улогу Руске Цркве и одлучно се обрачунала са пропагандом педерастије унутар руских граница. Вратила је Крим, спасила Сирију америчко-исламистичке окупације, извршила је енергетску експанзију на Исток и Запад и покренула процес евроазијских интеграција са циљем изградње снажног антиамеричког блока (који под одређеним условима и јесте добро решење за Русију). Ипак, на унутрашњем плану, власти РФ не стоје на позицији руског национализма већ на позицији русијанства, то јест тзв. грађанског патриотизма, са јаким примесама совјетоносталгије и необољшевизма (али руку на срце, више по форми него по суштини). Такође, власти РФ не чине ништа не би ли се стало на пут тенденцији све већег броја миграната и муслимана а све мањег процента матичног руског становништва. Нема ни озбиљне борбе против све веће корупције, бирократије, беле куге код руског народа, алкохолизма, нити се било шта чини у циљу стварања савременог израза руске идеолошко-политичке алтернативе, као и културне алтернативе популарној псеудо-култури мондијализма којом је Русија поплављена још од почетка деведесетих година (а то је веома битно јер политичка и екононмска борба без духовно-културне подлоге, осуђена је на неуспех).

Дакле, Путин са својим сарадницима, иако је несумњиво унапредио доста тога у Русији, није владар који се понаша као неко ко је надахнут руским православним и националистичким идеалом – идеалом Свете Русије, већ искључиво жељом да буде озбиљан чинилац у светским овирима и битан играч у глобалној расподели моћи. Како би у томе успео, начинио је Русију поново снажном (у многим сегментима), да би му она била покриће и залог у процесима глобалних калкулација и комбинација. Таква амбиција Путиновог режима ипак се делимично поклапа са интересима руског народа, и то по питању јачања војне моћи и бар начелног (иако не суштинског) цивилизацијског опозита савременом Западу. Тако је било до сада.

Зашто је овај рат - свети православни рат?

Без обзира на карактер режима у Кремљу, овај војни поход сам по себи јесте проруски и про-православни, јер његов ефекат су одбрана и заштита руског народа у Донбасу и Малорусији (Украјини), заштита руског језика и културе, заштита Цркве и уништење антихристових хорди.

Понављамо да све најважније деструктивне појаве у данашњој Русији постоје у ништа мањој мери и у болесној Европској унији. Једина разлика је у томе што ЕУ и НАТО окупација, уместо Кавказаца у Украјину доноси Африканце, Арапе и Пакистанце, а уместо „руских“ тајкуна доћи ће им бриселска бирократија и пљачка лихварске интернационале (мада и јеврејски тајкуни из Украјине су им сасвим довољни).

Друго, и оваква каква је данас, Русија представља противтежу западној политичкој мондијализацији и антихришћанском систему вредности који кидише на веру, брак и породицу. А сам Путин, иако није руски националиста, иако на унутрашњем плану чини не само корист већ и штету за руски народ, није неко ко има намеру да чини лоше руској нацији, те увек може променити лоше ствари у својим политичким процесима када увиди да оне ни њему лично не иду у корист. А верујемо да новонастале околности, много тога могу променити, но о томе мало касније. За разлику од Путина, Брисел и Вашингтон свесно и умишљајно воде и спроводе антируску политику са циљем уништења руске нације и Православља, и са циљем уништења свих националних идентитета. И такву политику они не могу променити.

Дакле, рат против политичке мондијализације, против атлантизма, ционистичких банкара и корпорација и њихових марионета, јесте хришћански рат! Плус, у овом рату имамо и de facto борбу против политичких тековина бољшевичких сатаниста који су од ватиканско-унијатског замајца, саздали лажну украјинску нацију. Због свега наведеног, руско-украјински сукоб није обичан регионални сукоб већ део великог мистичног сукоба добра и зла. Сукоба који је есхатолошки почео пре времена, а окончаће се апокалипсом. Сукоба синова Светлости са синовима Мрака, идеолошки рођених од стране јеретика и богобораца. Русија је саздана и предодређена да буде империја – Света Русија, која је чувар Божијег закона на земљи и пријемник Христове светлости. Насупрот њој стоје силе антихриста које му утиру пут, а које су у модерном времену огољеније него икад. НАТО, САД, ЕУ, политички мондијализам, либерализам – све су то пипци ове антихристовске силе. И рат против њих је Свети рат!

Новонастале околности као шанса за духовни устанак

Анализирали смо какво је било стање у досадашњем периоду, пре него што је „пукла тиква" у односима између Путина и западних центара моћи. Али та комбинација ограниченог сукоба и партнерског односа, није могла вечито да траје. Ционистички НАТО злочинци, чврсто су решили да коначно пређу црвене линије. Наоружали су и нахушкали своје украјинске марионете на припремање антируске „Олује" према Донбасу, што је планирано као увертира у запоседање ових територија од стране НАТО трупа. Власт РФ није имала избора и применила је начело: „ако увидиш да је сукоб неизбежан, удари први". Дошло је до руске инвазије и реакције са Запада у виду жестоких санкција и распомамљене и до сада невиђене русомржње, која се огледа и у отвореном прогону спрам руске културе, као и у свирепој, бруталној и незаконитој отимачини имовине руских држављана на Западу. Западне компаније и банке напуштају Русију и долази до потпуног изопштавања.

Али баш зато, те санкције и русофобна хистерија су дар од Бога, јер усмеравају Русију на повратак себи и изградњу (тачније обнову) сосптвене цивилизације. Привредне последоце ће бити тешке јер руска барка је била везана за глобалистички економско-финансијски брод, али и на том плану крајње последице могу бити позитивне ако се одмах крене са образовањем алтенативних привредних опција. А духовно, културно и идејно, нове околности просто као да саме по себи указују на пут којим треба ићи. То је пут на који је Русија призвана од Бога, како би рекао Свети Јован Кронштатски, да буде Русија „подножје престола Божијег и чувар Божијег закона на земљи". Дакле да буде осењена духом Свете Русије, са се еманципује од свих штеточинских туђинских уплива. Ми то прижељкујемо, надамо се томе.

У том духу, ми здушно подржавамо овај поход, иако режимска пропаганда Кремља, потенцира скроз наопаке поставке. Руски поход ми доживљавамо не као борбу против некаквих украјинских националиста (постоје само украјински сепаратисти а не националисти јер како рекосмо, украјинска нација не постоји), већ као ослободилачку и декомунизаторску борбу. Борбу за обнову историјске Русије - православне империје, и борбу против НАТО сатаниста и њихових слугу - украјинских сепаратиста. Радују примери са фронта који показују да оваква свест постоји „ту и тамо", али таква свест и такав духовно-идеолошки импулс морају прожети читаву руску војску, како би борба била ефикаснија и како би била спроведена до краја! 

За Христа!

За Свету Русију!

За декомуниZацију!