Подмукле игре и перфидне поделе

18. мај 2011. / Коментар

Ових дана је постало више него јасно: званични Београд пристаје на поделу Косова и Метохије, и ту више нема тајни. Неубедљиво звучи објашњење Ивице Дачића да је став о подели Косова као „једином реалном решењу“ само „његово лично мишљење“, као и изјаве министра Јеремића да „постоји само једна – државна политика“ и да је она „заснована на Уставу Србије“. Недавна посета Приштини шефа „србског“ преговарачког тима Борка Стефановића и сусрети са шиптарским представницима, где су равноправно биле истакнуте заставе Србије и „Косова“, сасвим довољно говоре. И не треба бити ни прозорљив ни превелике памети да се схвати да актуелна власт у Србији нема апсолутно никакву моћ, изузев репресивне над сопственим пореским обвезницима, па сходно томе, игра баш онако како други желе.

Косовски проблем, у данашњем обиму, створили су челници Дачићеве мајке-партије, када су после Другог светског рата забранили повратак србском, а дозволили насељавање албанском становништву. Упоредо с тим, Срби који су током рата опстали на Косову и Метохији упркос стравичном шиптарском терору, постали су вечити кривци за „великосрбску хегемонију“ и „тлачење Албанаца“, па су тако били дужни да финансијски и на сваки други начин издржавају „еманципацију братског народа“. Оваква политика ишла је од самог врха тадашње државе-партије, а премда је иза свега стајао Јосип Броз, у оперативном делу су најистакнутији били управо „србски“ комунисти. Та и таква политика је довела до нарастања шиптарске моћи, те је криза виђена 1999. била само питање времена.

Данас, када имамо партије основане од људи који су припадали Савезу комуниста, или су на овај или онај начин били повезани са њим, као и са тадашњим обавештајним службама, нама говоре о „историјским компромисима“. Не треба заборавити да је поделу Косова и Метохије још одавно предложио Добрица Ћосић, један од главних „лумена прогреса“ и омиљени писац већине досадашњих режима. Ћосић као једини припадник партизанског покрета у свом селу, природни је наставак политике коју је започео његов врховни командант, а коју настављају и актуелни властодршци.

Овакви потези државних званичника не треба да нас чуде. Нас је у садашњу ситуацију и довела „реалполитика“, како њихових претходника тако и њих самих. Ниједна се власт у последњих шест деценија није трудила да пронађе начин за спровођење србског решења многих проблема. Нама, „малим“ људима без великог утицаја на државне одлуке и друге токове, остаје да сведочимо истину и да се, колико је то у нашој моћи, боримо за будућност свог рода, црпећи снагу из најдубљих сила и вредности традиције.